U okviru medijske posete Francuskoj, koju je organizovao "Puls Evrope", EUpravo zato je imao priliku da se upozna sa načinom na koji ova zemlja vodi javne debate o važnim pitanjima.
Posetili smo Nacionalnu komisiju za javne rasprave u Parizu, gde nas je dočekao njen predsednik, Mark Papinuti. On nam je detaljno objasnio kako funkcioniše proces javnih konsultacija, koje vrednosti Komisija zastupa i zašto je uključivanje građana ključno za donošenje informisanih i demokratskih odluka.
Nacionalna komisija za javne rasprave u Francuskoj je nezavnisno administrativno upravno telo koje ima zadatak da garantuje pristup informacijama i učešće svih aktera u važnim projektima koji se tiču životne sredine.
U Francuskoj, Član 7 Ustavne povelje o životnoj sredini garantuje svakom pojedincu pravo, u skladu sa zakonom propisanim uslovima i ograničenjima, da pristupi informacijama o životnoj sredini kojima raspolažu javni organi, kao i da učestvuje u donošenju javnih odluka koje na nju utiču.
"Mi organizujemo javne raspravei konsultacije o projektima koji imaju veliki uticaj na životnu sredinu. To su na primer nuklearne centrale, neki planovi kojima se menja priroda, višegodišnji energetski planovi, kao i pitanja novih pruga i puteva. Osim toga, mi dajemo savete u vezi svega što se tiče učešća javnosti u donošenju odluka ali dajemo i naša mišljenja i preporuke", objašnjava nam na početku razgovora predsednik Komisije, Mark Papinuti.
6 osnovnih vrednosti kojima se Komisija rukovodi
Prema njegovim rečima postoji 6 osnovnih vrednosti kojima se Komisija rukovodi.
"Prva od njih je nezavisnost u odnosu na sve zainteresovane strane. To mogu da budu udurženja, nevladine organizacije, država... Druga je neutralnost, a to znači da mi ne dajemo mišljenje o tom samom projektu. Zatim je tu transparentnost, a ona podrazumeva da mi ne unosimo nikakve ispravke u odnosu na ono što kaže ili iznosi nosilac projekta ili osoba koja je odgovorna za taj projekat, ali za njih imamo zahteve. Četvrta vrednost je jednakost tretmana, što znači da svako ko učestvuje u javnoj raspravi i da svoje mišljenje, mi ga tretiramo na isti način, bilo da se radi o nekom običnom građaninu ili o važnom poslaniku. Naša sledeća vrednost je argumentativnost i ona se odnosi na kvalitet naših ideja i mišljenja. Takođe, tu je i inkluzija, a to znači da smo otvoreni prema svima i želimo da uključimo sve aktere kojih se tiče određeni projekat", kaže predsednik francuske komisije za javne rasprave.
Komisija ima 25 stalnih članova, od kojih je 6 lokalnih poslanika i dva člana Narodne skupštine, a tu su i predstavnici nekih organizacija, ekoloških udruženja ili sindikata. Komisija ima i 17 delegata po regionima, uključujući tu i prekomorske teritorije, a takođe ima i 270 garanta, odnosno organizatora na celoj teritoriji.
Kako sve funkcioniše?
Nacionalna komisija za javne rasprave je osnovana 1995. i ove godine proslavlja tri decenije postojanja.
"Te 1995. smo imali veliki problem da se složimo oko jedne deonice brze pruge. Lokalno stanovništvo i lokalni odbornici su se pobunili i rekli da pruga tu ne može da prođe. Tako smo došli na ideju da organizujemo javnu raspravu da od samog početka projekta uključimo građane u raspravu", prisetio se Papinuti.
Od tada je organizovana 121 javna rasprava na različite teme, od nuklearnih centrala, pruga i puteva do rudarenja litijuma.
Takve debate zahtevaju veliku organizaciju i traju godinu dana, napominje Papinuti.
"Počinje se sa pripremom dosijea koji ćemo predstaviti javnosti sa ciljem da pojasnimo javnosti taj predmet, odnosno taj projekat. Pod patronatom Komisije za javnu raspravu postoji jedna druga komisija koja organizuje te sastanke, radionice, ankete - najčešće - na pijacama ili na ulascima u supermarkete sa ciljem da dođu do što većeg broja ljudi. Po završetku rasprave, mi smo uobavezi da napravimo izveštaj, a sve informacije o debatama javnost može da pronađe na sajtu Komisije i sajtu nosioca projekata, dakle sve je transparentno", podvlači naš sagovornik i dodaje da na sajtu Komisije postoji arhiva, pa ukoliko hoćete da pročitate nešto o određenoj raspravi za 10 i 20 godina, to ćete moći da pronađete na jednom mestu i da se u potpunosti informišete.
"Organizovali smo, na primer, javnu raspravu o postrojenju za odlaganje nuklearnog - radioaktivnog otpada koji će jednog dana možda moći da se otkopa, ali će do tada proći nekih stotinak ili više stotina godina i ljudi će živeti u okolini tog mesta. Zato je važno da na jednom mestu postoji sva dokumentacija koja pojašnjava zašto je došlo do odluke da se tako nešto izgradi na tom mestu. Dakle, za 200 godina naši potomci će moći da saznaju na osnovu kojih argumenata smo doneli određenu odluku", kaže predsednik Komisije za javne rasprave.
Do sada su imali 33 konsultacije sa preduzećima koja ponekad dolaze i sa drugih krajeva planete.
Svi oni, tvrdi Papinuti, moraju pod jednakim uslovima da predstave detaljne planove o uticaju na životnu sredinu tokom radionica, anketa i sastanaka koje Komisija organizuje na javnim mestima. Pored toga, postoje i određene procedure koje se sprovode isključivo putem interneta, ukupno njih 18.
Bila je i 91 misija savetovanja i preporuka u procesima, a 31 zahtev su morali da odbace zato što su bili dokumentaciono nekompletni ili neprihvatljivi.
Kako se Komisija za javne rasprave finansira?
Rad Komisije finansira delom iz državnog budžeta koji izglasava i donosi Narodna skupština Republike Francuske.
Taj deo pokriva rad same Komisije i plate zaposlenih.
"Imamo 14 zaposlenih i otprilike 800 hiljada evra godišnjeg budžeta za rad, dok sve što se tiče troškova organizacija javnih rasprava, plaća nosilac projekta. Ukoliko je nosilac projekta država, onda država pokriva finansiranje. Konkretno - ono što javnosti u Srbiji može biti zanimljivo - kod projekta rudnika litijuma, preduzeće Imeris, koje je nosilac projekta, je obezbedilo budžet iz koga se finansirala organizacija javne rasprave. U našem izveštaju kasnije postoji konkretan deo koji se tiče finansiranja i troškova i to je sve transparentno. Tu stoji ko je nosilac projekta, i šta i koliko plaća u vezi javne rasprave", navodi naš sagovornik.
Organizovanje javne rasprave
U prvoj fazi se organizuje studija lokalnog karaktera tokom koje se utvrđuje da li javna rasprava po određenom pitanju uopšte treba da se održi. To se radi sa lokalnim udruženjima, lokalnim odbornicima i opštinama, a obaveštenje o tome se objavljuje u lokalnoj štampi.
"Konkretno kod sprovođenja javne rasprave o rudniku litijuma, u poštanskim sandučićima u poštama u okolini smo stavljali male IPOD uređaje preko kojih su građani davali odgovore na neka pitanja i izjašnjavali se o tome. Čak su i poštari u rejonu od 20 kilometara, kada bi donosili poštu, obaveštavali građane o održavanju javne rasprave.
Imali smo takođe i partnerstvo sa lokalnim srednjim školama gde je učestvovalo nekoliko odeljenja koja su imala zadatak da pripreme pitanja i da učestvuju u raspravi. Učenici su bili jako srećni da daju svoje mišljenje. Iako su maloletni, njihovo mišljenje nam je takođe jako važno. Sve to dopunjujemo sadržajima na društvenim mrežama, pa tako za svaku javnu raspravu napravimo posebne stranice na Fejsbuku ili Linkedinu kako bi i na ovaj način omogućili građanima da daju svoje mišljenje i da se o toku rasprave obaveste. U proces smo uključili i rad sa nekim influenserima - naučnicima. U saradnji sa njima uradili smo video materijale i filmove, koji su do sada bili dosta gledani - imali su i po 500 hiljada pregleda. Na taj način smo zainteresovali mnogo veći broj građana nego što ih živi u toj oblasti i animirali ih da se uključe u javnu raspravu na temu", nastavio je Papinuti.
Nosilac projekta nakon završetka javne rasprave ima 3 meseca da obavesti javnost o tome šta je uzeo u obzir
Nakon odlučivanja o tome da se javna rasprava sprovede, što može da traje nekoliko meseci, sledi i sama rasprava.
Papinuti kaže i da se svaka rasprava snima kamerom i transkribuje, nakon čega se analizira sve što su učesnici rekli i predložili. Ta faza traje otprilike 4 meseca. Zatim se sastavlja izveštaj.
Nosilac projekta nastavlja izradu projekta i u obavezi je da izvesti Komisiju šta je od svega što je rečeno tokom rasprave uzeo u obzir, "dok mi nastavljamo da pratimo taj projekat kroz ono što zovemo kontinuirane konsultacije", objašnjava nam Papinuti.
Kako dodaje, dva meseca nakon završetka rasprave, Komisija objavljuje izveštaj sa svim argumentima koja je javnost dala, a lice koje je odgovorno za projekat potom ima tri meseca, dakle obavezno je da se izjasni šta je od svega rečenog uzelo u obzir, a šta ne, od argumenta koje je javnost dala.
Na osnovu javne rasprave, projekat može da bude izmenjen ili da se od njega odustane.
Dakle, kako rezimira Papinuti, u samom parcipativnom procesu etape su sledeće:
- Informisati javnost;
- Saslušati i zabeležiti šta građani imaju da kažu i pitaju;
- Nosilac projekta se izjašnjava šta je prihvatio, a šta nije - i zbog čega. Odluku mora detaljno da obrazloži.
Rudnici litijuma
Na konstataciju novinara da se deo srpske javnosti protivi eksploataciji litijuma u okviru projekta "Jadar", Papinuti je istakao da ovaj problem ima više aspekata. Kao primer, naveo je izgradnju rudnika litijuma u Alijeu, u Francuskoj, koja je izazvala žestoku debatu, posle koje su neka ključna pitanja ostala nerešena.
"To područje na kome će se graditi rudnik litijuma je ruralno područje. Tu je nekada bilo industrije, ali je ona ugašena i ljudi su započeli neki novi život. Biće više mesta na kojima će se vršiti iskopavanja rude, a zatim će se vagonima prebacivati na mesto prerade. Svako mesto na kom se planira iskopavanje ima svoje specifične izazove. Meštani su zabrinuti zbog budućnosti svog kraja – pitaju se kako će izgledati njihovo mesto nakon rudarenja. Mnogi od njih razmišljaju dugoročno, postavljajući pitanja o tome šta će biti za 40 ili 50 godina. Njihova briga nije samo trenutna, već je povezana i sa prošlim iskustvima – sećaju se prethodnih rudnika i imaju porodične veze sa njima, jer su im bake i deke nekada radili u tim rudnicima. Zato ne razmišljaju samo o sadašnjosti, već i o dugoročnoj sudbini svog doma", pojašnjava Papinuti.
On dodaje da je drugo veliko pitanje bilo vezano za uticaj na životnu sredinu – pre svega na zagađenje koje bi taj proces izazvao, kao i na pitanja transporta i upravljanja otpadom.
"Treća grupa pitanja odnosila se na suverenitet francuske industrije i pitanje - zašto da se litijum kopa u Francuskoj, kada može da se uveze", kaže predsednik Komisije za javne debate.
Na osnovu svih pitanja, konstatacija i predloga koje je dala javnost, nosilac projekta - Imeris - izmenio u projektu deo koji se odnosi na transport, kao i neke stavke u samom procesu vađenja rude.
Na pitanje - zašto bi se litijum tu vadio - Imeris je pojasnio da već ima klijente u giga fabrikama za pravljenje baterija, odnosno akumulatora u Evropskoj uniji i u samoj zemlji.
"Cilj nije da se nađe konsenzus, investitor mora da odgovori na sva pitanja"
Cilj nije da se pronađe konsenzus, kako kaže Papinuti, već da nosilac projekta odgovori na sva pitanja građana i pojasni sve nedoumice.
"Naš cilj nije da nateramo nekoga da prihvati neki projekat, a takođe nije cilj ni sukobljavanje. Na primer, što se tiče projekta u vezi odlaganja radioaktivnog otpada, naravno da se ne može naći konsenzus jer je činjenica da taj otpad niko ne želi. Što se tiče rudnika litijuma, puno pitanja je bilo vezano za prevoz rude ili otpada, a ljudi nisu hteli da se to prevozi kamionima koji će prolaziti kroz njihova mesta. Pitali su kako će se to dovesti do pruge, a nosilac projekta je imao obavezu da im detaljno pojasni kako će se taj proces odvijati", navodi Papinuti.
Na pitanje novinara, da li rezultat debate može da utiče na dalji tok projekta "Emili" i da eventualno zaustavi proces rudarenja litijuma, Papinuti je kazao da se sada dolazi u fazu kontinuiranih konsultacija.
"Odredili smo jednog garanta koji će pratiti dalje odvijaje tog projekta, a on će ispratiti i to kako je javnost obaveštena i kako se dalje informacije o narednim fazama razmenjuju. Neće se to odbijanje naroda odraziti na takav način. Mi ćemo insistirati od nosica projekta da odgovori na sve te strahove lokalnog stanovništva. Takođe, postoje i neki zapisi za praćenje, dok će građani i dalje moći da šalju svoja pitanja vezana za projekat. Mi ne brojimo koliko ljudi ima koji su za, ili onih koji su protiv, već insistiramo da se obezbede odgovori na sva pitanja koje muče građane. Na ta pitanja odgovaraju stručnjaci koji su odgovorni za projekat", pojašnjava on.
Kako ističe, kada se završi kontinuirano praćenje, dolazi se do faze javne - tehničke istrage koja će sve preipsitati pre nego što se nosiocu projekta uopšte da ovlašćenje, odnosno dozvola, a čak i u toj fazi, ukoliko ima novih pitanja, on je dužan da obezbedi odgovore.
Prema Papinutijevim rečima, na sajtu Nacionalne komisije postoji pismo u kome je objašnjena misija garanta koji je zadužen za praćenje.
"Ponekad se dogodi da nosilac projekta odustane, ponekad ga zaustavi država"
Zanimalo nas je da li je bilo slučajeva u kojima su projekti obustavljeni nakon završetka javnih debata, kao i ko donosi takvu odluku – da li je to Vlada pod pritiskom javnosti ili sam investitor – Papinuti je objasnio da u nekim situacijama upravo investitor odlučuje da odustane. To se dešava kada proceni da su troškovi i složenost ispunjavanja zahteva javnosti preveliki, kao i da bi ispunjenje svih potrebnih procedura bilo suviše komplikovano.
"Ponekad odluku donosi i država, posebno kada je tema suviše kompleksna ili kada se postavi pitanje stvarne koristi projekta za javnost i državu", objašnjava Papinuti.
"Na primer, kod železničkih projekata, ako bi njihova realizacija zahtevala previše tunela, investitor često sam odustane jer shvati da su troškovi previsoki. Slično tome, u slučaju Imerisovog projekta Emili, zaključeno je da bi investitor morao da izgradi železničku prugu kako bi omogućio transport rude i otpada. To je pokrenulo i dodatno pitanje – šta će biti s tim područjem nakon zatvaranja rudnika?", zaključio je predsednik francuske Komisije za javne debate.
Projekat "Puls Evrope - medijske posete EU" ima za cilj da približi proces evropskih integracija i primere dobre evropske prakse građanima Srbije, kroz kvalitetne medijske sadržaje koji su nastali tokom implementacije projekta. U tu svrhu, projekat organizuje putovanja srpskih novinara u zemlje članice EU i pruža im tehničku i logističku podršku za učešće u medijskim posetama zemljama EU. Projekat finansira Evropska unija.
(M.A./EUpravo zato)