Na prvi pogled reč je o maloj nordijskoj državi koja i bez članstva u Uniji uživa gotovo pun pristup jedinstvenom tržištu, zahvaljujući članstvu u Evropskom ekonomskom prostoru, kao i u Šengenu.
Ipak, otkako je izbio rat u Ukrajini i otkako su porasle tenzije na evroatlantskoj relaciji, Rejkjavik pokazuje interesovanje za produbljivanje evropskih integracija.
Sada svi zagovornici politike proširenja sa nestrpljenjem iščekuju islandski referendum, s obzirom na to da bi ishod glasanja mogao da utiče na dinamiku celokupne politike proširenja, pa i na položaj kandidata sa Zapadnog Balkana.
Zato vredi razložiti šta stoji iza obnovljenog islandskog interesovanja i zašto se u Briselu na Rejkjavik već ozbiljno računa.
Zašto se članstvo vratilo na dnevni red?
Island je formalno van Unije, ali duboko unutar njenih struktura – kroz Evropski ekonomski prostor i jedinstveno tržište, Šengen i relevantne programe poput Erazmusa+.
Zahtev za članstvo podnet je 2009, u jeku svetske ekonomske krize, pregovori su otvoreni 2010, a do 2013. godine otvoreno je 27 od 33 poglavlja, od čega je 11 i zatvoreno. Pregovori su zamrznuti pred izbore 2013, a desna koalicija koja je potom preuzela vlast nije ih obnovila, da bi 2015. godine Rejkjavik zatražio od Saveta EU da ga više ne tretira kao kandidata.
Obrazloženje je bilo jednostavno: oporavak od krize prošao je lakše nego što se očekivalo, pa je preovladao utisak da zemlja može da stoji na sopstvenim nogama.
Činjenica da su mogli da trguju bez većih barijera sa ostatkom Unije, kao i da slobodno putuju i rade u njoj, umanjila je podsticaj za eksperimentisanje sa dodatnim produbljivanjem integracija. Istovremeno, zadržali su punu kontrolu nad ribarstvom, poljoprivredom i monetarnom politikom, kao i nad sopstvenom trgovinskom politikom – uključujući pravo da samostalno sklapaju sporazume sa trećim zemljama poput Kine.
Drugim rečima, procena je bila da je Island dovoljno integrisan sa Unijom da uživa u najvećem delu blagodeti ekonomske integracije, bez ustupaka koje bi sa sobom nosila dublja, politička integracija. Toj računici, međutim, izgleda da je istekao rok.
Ono što se u međuvremenu promenilo nisu toliko ekonomske okolnosti koliko bezbednosno odnosno geopolitičko okruženje – kako sa istoka tako i sa zapada.
Island nema sopstvenu vojsku, američka baza u Keflaviku napuštena je 2006, a ruski brodovi se redovno pojavljuju u islandskoj ekonomskoj zoni i prate podmorsku infrastrukturu.
Nepredvidiva politika Vašingtona pod vođstvom Donalda Trampa, pre svega pretenzije na Grenland, a potencijalno i na norveški Svalbard, dodatno je učvrstila osećaj izolovanosti i izloženosti novim rizicima.
Članstvo u Uniji se dakle posmatra kao način da se učvrste garancije da niko neće zadirati u islandski suverenitet i teritorijalni integritet.
Podeljena javnost
Na Islandu je javno mnjenje i te kako podeljeno, a rezultati zavise od toga šta se tačno pita.
Kada se građani pitaju o samom članstvu, većina je protiv: Galupovo junsko istraživanje javnog mnjenja pokazalo je 46 odsto protiv i 39 odsto za, odnosno 54 prema 46 procenata protiv među opredeljenima.
Za sada stanje ostaje statično, pogotovo ako se uzme u obzir da je ista agencija istraživanje radila i u aprilu, kada je dobila gotovo identične rezultate.
Kada se, međutim, pita ono što stoji na glasačkom listiću – da li pregovori treba ponovo da počnu – slika se obrće, pa istraživanje agencije Maskina s kraja jula daje 44 odsto za i 39 odsto protiv, odnosno 53 odsto prema 47 odsto u korist obnove pregovora među opredeljenima.
Ovi rezultati ukazuju na to da bi referendum mogao da prođe i bez toga da većina građana u ovom trenutku podržava samo članstvo. Ukoliko vlada krajem avgusta dobije mandat za pregovore, to dakle ne treba tumačiti kao podršku članstvu po svaku cenu, već pre kao obazrivu podršku pokušaju da se ispregovara ono što će ublažiti strahove Islanđana – utoliko pre što bi konačna odluka bila doneta na drugom referendumu, po okončanju pregovora.
Iako postoje brige koje se odnose na poljoprivredu – jer islandski farmeri trenutno uživaju visoku zaštitu države – kao i na administrativne kapacitete – zbog bojazni da će u nedostatku ljudstva biti slabo predstavljeni u institucijama EU – ipak jedno pitanje dominira nad svima: ribarstvo.
Koliko je ono politički osetljivo, najbolje pokazuje geografija podrške obnovi pregovora: dok je u Rejkjaviku 61 odsto građana za, u ribarskim regionima zapadnog i istočnog dela zemlje protiv je oko dve trećine.
Ključni izazov biće kako ovo za Island najosetljivije pitanje pomiriti sa Zajedničkom ribarskom politikom EU.
Ipak, prostora za kompromis ima: nakon izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz EU, islandska zona više se ne graniči sa zonom nijedne članice. Nije zato iznenađujuće da je Evropska komisija sve glasnija u poruci da će izuzetaka biti, te i sama komesarka za proširenje Marta Kos najavljuje "kreativna rešenja".
Paket sa Crnom Gorom?
Za region je najzanimljiviji deo priče onaj koji se odigrava u Briselu. Komesarka Kos ocenjuje da je Island "specijalan slučaj" zbog članstva u EEA i Šengenu i da bi pregovori mogli da traju svega godinu do dve. To Rejkjavik stavlja na približno istu putanju kao Podgoricu, koja je zatvorila više od polovine poglavlja i nada se članstvu do 2028.
Politiko je, pozivajući se na osam diplomata, preneo da je Brisel otvoren za zajednički paket i jedinstveni ugovor o pristupanju, po uzoru na Španiju i Portugal 1986. ili Bugarsku i Rumuniju 2007.
To je veoma značajno, jer se uvećavaju šanse da Francuska sporazum ratifikuje parlamentarnim putem, tropetinskom većinom.
Istovremeno, uparivanjem se umanjuje mogućnost zloupotrebe veta u Savetu EU: blokada jedne države usporila bi i drugu, čime bi se stvorio jači pritisak da se od takvog poteza odustane.
Crna Gora je nesumnjivo svesna značaja pozitivnog referendumskog ishoda i zato će ovog leta i te kako biti zagledana u hladni Island.