Vest da je veliki broj migranata nagrnuo na Seutu, u pokušaju da se domogne španske teritorije, nije novost.
Ta mala španska enklava na severnoj obali Afrike dugo važi za problematičnu tačku, posebno u odnosima sa Marokom.
Jedine evropske teritorije na afričkom tlu obuhvataju autonomne gradske enklave Seutu i Melilju, kao i Plazas de Soberanija, grupu stenovitih ostrva nedaleko od obale Maroka, među kojima su Čafarinska ostrva, ostrva Alusemas i Penjon de Velez de la Gomera.
Dok Španija tvrdi da su enklave njena teritorija, Maroko to ne priznaje i zahteva njihov povratak još od sticanja nezavisnosti od Francuske 1956. godine.
Teritorijalni spor doveo je do dugotrajnih političkih tenzija između Španije i Maroka.
Prošle nedelje, nakon što je više od 50.000 migranata prešlo granicu i ušlo u Seutu, tenzije između Madrida i Rabata su dodatno porasle. Iako se većina u međuvremenu vratila u Maroko, nekoliko hiljada i dalje boravi u Seuti.
Zašto Španija uopšte ima teritorije na tlu Afrike?
Enklave Seuta i Melilja, zajedno sa nekoliko ostrvaca uz obalu Maroka, predstavljaju poslednje ostatke španskog kolonijalnog carstva.
Seuta je najpre došla pod portugalsku vlast 1415. godine, pre nego što je postala deo Španije 1580, dok je Melilju 1497. osvojio španski plemić. Seuta je ostala pod španskom kontrolom i nakon što je Portugal ponovo stekao nezavisnost 1640. godine posle dugog rata.
"Španija je vrhunac dostigla osvajanjem teritorija u Južnoj Americi, a nakon gubitka Kube, Kostarike i Filipina 1898. godine, usmerila je uticaj ka Africi, iako su druge evropske sile već podelile kontinent i izborile se za svoj deo kolača", objasnila je Jolanda Kabre, antropološkinja sa instituta IMF-CSIC iz Barselone.
Nakon dekolonizacije Afrike u prošlom veku, Seuta i Melilja su ostale jedine evropske teritorije na afričkom kopnu. Iako se geografski nalaze u Africi, smatraju se delom Španije i važe za spoljne granice Evropske unije.
Kako je dodala, enklave su Španiji važne na simboličnom nivou jer odražavaju njenu snagu i veličinu, odnosno, njenu imperijalističku prošlost.
Zašto enklave nisu pripale Maroku nakon nezavisnosti?
Istoričari ističu da ove teritorije prethode modernoj državi Maroko, jer su pod stranom vlašću već vekovima.
Ipak, od sticanja nezavisnosti 1956. godine, Maroko tvrdi da Seuta i Melilja, kao i Plazas de Soberanija, pripadaju njemu.
Ovo pitanje se često koristi kao politički argument protiv Španije i izvor je napetosti između dve zemlje.
Stručnjaci smatraju da je marokanski zahtev relativno slab u pravnom smislu, ali se oslanja na istorijske, geografske i demografske argumente.
Samir Benis, politički savetnik iz Vašingtona, rekao je da postoje dva važna faktora koja utiču na to da se marokanske vlasti ipak ustežu od preuzimanja spornih enklava.
"Prvi se odnosi na obim teritorijalnih rasprava između Španije i Maroka, a drugi na to da je postojala spremnost španskih vlasti da se postepeno reši ovaj problem. Na kraju, ta strategija se pokazala vrlo korisnom za očuvanje španskih interesa", poručio je Benis.
Maroko je sedamdesetih godina prošlog veka tražio od Ujedinjenih nacija da ove teritorije budu stavljene na listu "nesamoupravnih" teritorija, ali taj zahtev nije prihvaćen.
Džejmi Trinidad, dekan studija prava na koledžu Volfson, pri Univerzitetu Kembridž, rekao je da su marokanske aspiracije slabe pod međunarodnim pravom.
"To je više politički nego pravni aspekt, slično kao kada Španija traži kontrolu nad Gibraltarom", rekao je.
Podsetimo, Gibraltar se smatra britanskom prekomorskom teritorijom.
Šta žele stanovnici enklava?
U Seuti živi oko 84.000 ljudi, a u Melilji oko 86.000.
Seutu krasi mešovito stanovništvo, hrišćani i muslimani, odnosno Španci i Marokanci, a svi uglavnom skladno žive. Međutim, nakon nedavnog masovnog dolaska migranata, tenzije su ponovo porasle.
Melilja takođe ima raznoliko stanovništvo, uključujući i manje jevrejske i sindi zajednice.
Teritorije Plazas de Soberanía uglavnom naseljava vojno osoblje Španije.
Istraživanja pokazuju da velika većina stanovnika želi da ostane u Španiji, uključujući i one marokanskog porekla, pre svega zbog višeg životnog standarda.
Istovremeno, oba grada imaju snažne istorijske, kulturne i ekonomske veze sa Marokom.
Prema španskoj vladi, Seuta i Melilja su deo šengenskog prostora, ali uz poseban režim kontrole.
Da li će Španija odustati od ovih teritorija?
Analitičari su podeljeni.
Premijer Pedro Sančez je 2022. podržao marokanski plan za Zapadnu Saharu, nazivajući ga "najrealističnijim rešenjem", čime je otvorena nova faza odnosa između dve zemlje.
Neki smatraju da bi, dugoročno, Španija mogla da prepusti enklave Maroku, u nekom činu dekolonizacije.
Drugi, međutim, ne očekuju promenu suvereniteta, već samo prilagođavanje politike u oblasti migracija, bezbednosti i upravljanja granicama.
Zašto je Seuta goruća tačka migracija?
Španija je jedna od glavnih ulaznih tačaka u Evropu za one koji traže bolje ekonomske prilike ili beže od nasilja u svojoj domovini.
Mnogi migranti koji stignu u Seutu ili Melilju se odmah vraćaju nazad, dok se drugi zadržavaju u prihvatnim centrima dok čejaju odobrenje zahteva za azil u Španiji.
Da bi stigli do Seute, ljudi često plivaju iz marokanskog grada Fnideka, što je put od oko 5 kilometara. Drugi pokušavaju prelazak iz bližeg mesta Beljuneša.
Godine 2022. poginule su 23 osobe kada je oko 2.000 ljudi, uglavnom iz podsaharske Afrike, pokušalo da uđe u Melilju iz Maroka, dok je 2014. najmanje 14 ljudi stradalo kod Seute kada je 200 osoba pokušalo da se popne preko granične ograde ili da pliva oko lukobrana koji razdvaja grad od marokanske teritorije.
Dolazak migranata u Seutu i Melilju generalno je znatno manji u odnosu na one koji u Španiju stižu preko Kanara i Balearskih ostrva.
Ukupan broj imigranata je u Španiji značajno porastao poslednjih decenija. Od oko 50 miliona stanovnika, približno 10 miliona rođeno je van zemlje. Mnogi dolaze iz Kolumbije, Venecuele i Maroka i rade u ključnim sektorima poput poljoprivrede, turizma i usluga.
Još od sredine 1990-ih, hiljade ljudi svake godine prelaze Sredozemno more iz severnoafričkih zemalja i Turske u potrazi za azilom u Evropi. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije, od 2014. godine je zabeleženo 35.153 smrtnih slučajeva i nestanaka migranata u Sredozemlju, uključujući 1.493 tokom prvih sedam meseci 2026. godine.
(EUpravo zato/Al Jazeera/Guardian)