Iako Srbija ima razvijen zakonodavni i strateški okvir za unapređenje rodne ravnopravnosti, jaz između propisa i njihove primene i dalje je dubok. Od suspendovanog Zakona o rodnoj ravnopravnosti, preko neujednačenog odgovora institucija na rodno zasnovano nasilje, do ekonomske nesigurnosti žena i upornog opstanka stereotipa, problemi su sistemski i višeslojni.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti Milan Antonijević u intervjuu za EUpravo zato govori o ključnim slabostima države, odgovornosti institucija i društva, ali i o konkretnim koracima koji su neophodni kako bi ravnopravnost prestala da bude deklarativni cilj, a postala stvarna praksa.
Razgovor otvara i pitanja poverenja u institucije, uloge obrazovanja i opasnosti koje nose novi oblici diskriminacije u digitalnom prostoru.
Gde je sistem najviše zakazao u primeni zakona o rodnoj ravnopravnosti?
Prema rečima poverenika, najviše je nedostataka u samoj implementaciji propisa, ali i u sporoj promeni društvene svesti o rodnim ulogama. On naglašava da to nije problem samo Srbije, ali da se naša država ne može pohvaliti dobrim rezultatima, naročito u godini kada se obeležava 30 godina od Pekinške deklaracije, dok je Zakon o rodnoj ravnopravnosti suspendovan.
"Reč je o zakonu koji se tiče svih nas, ne samo jednakih prava, već i jednakih odgovornosti i mogućnosti u obrazovanju, socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti, na tržištu rada i u odlučivanju", ističe Antonijević.
Podseća i na stav civilnog društva (Yucom) da taj zakon nije "nasilje nad porodicom", već garancija da će država reagovati kada se nasilje dogodi. Iako normativni okvir postoji, nejednakosti su i dalje izražene u radu, ekonomiji, odlučivanju i zdravlju, što potvrđuju i pritužbe koje stižu instituciji Poverenika.
Kao ilustrativan primer navodi podatak da su se žene u oko 36 odsto ostavinskih postupaka odrekle nasledstva, najčešće pod pritiskom običaja, dok se to dogodilo u svega 19 odsto slučajeva kod muškaraca.
"Iako imamo dobar normativni okvir, nejednakosti su i dalje izražene u radu, ekonomiji, odlučivanju, zdravlju. O tome nam govore i pritužbe koje stižu na adresu Poverenika. Pitanje nasleđivanja će nam u 2026. biti jedno od ključnih, kako za žene, tako i za druge manjinske grupe, pre svega LGBT. Očigledno, moramo uložiti još više truda i znanja da osiguramo da žene uživaju sva prava, sveobuhvatnije i ravnopravnije, da žene i muškarci imaju jednake mogućnosti i jednak prisup resursima, i to u društvu bez diskriminacije i predrasuda. Institucija koju vodim insistiraće na unapređenju pravnog okvira, jačanju kontrolnih mehanizama i stalnoj edukaciji svih aktera, ali i podizanju kadrovskih kapaciteta institucija po pitanju ravnopravnosti i borbi protiv diskriminacije", kaže on i naglašava da je potrebno više znanja, truda i sistemskog rada kako bi žene i muškarci imali jednake mogućnosti i jednak pristup resursima, uz jačanje kontrolnih mehanizama, edukaciju i kadrovsko osnaživanje institucija.
Rodno zasnovano nasilje: između zakona i stvarnosti
Rodno zasnovano nasilje, koje nesrazmerno više pogađa žene i devojke, ne sme biti tabu tema niti privatna stvar, poručuje poverenik. Kao važan pomak navodi činjenicu da je nasilje u porodici pre dvadeset godina uvedeno kao posebno krivično delo, ali upozorava da i dalje postoje ozbiljni raskoraci između formalne zaštite i stvarnih iskustava žena u kontaktu sa institucijama.
Nedovoljan senzibilitet, neujednačene reakcije, stereotipi, ograničeni kapaciteti i nedovoljno odvraćajuća kaznena politika i dalje su deo problema.
Istraživanje Poverenika "Zašto žene ne prijavljuju nasilje", koje je sproveo CESID uz podršku UNDP, pokazuje da polovina ispitanica smatra da žene nasilje ne prijavljuju jer nemaju gde da odu ili se plaše osude okoline.
"Podrška porodice, prijatelja i institucija, kao i finansijska sigurnost, ključni su faktori koji bi žene ohrabrili da prijave nasilje", navodi Antonijević.
Istraživanje je pokazalo i da žene najveće poverenje imaju u sigurne kuće, dok je zabrinjavajuće to što je poverenje u verske institucije veće nego u tužilaštva i centre za socijalni rad.
Posebno naglašava potrebu da sistem zaštite bude dostupan svim ženama, uključujući Romkinje, žene sa invaliditetom, žene na selu, starije žene, izbeglice i žrtve trgovine ljudima, uz snažnije partnerstvo sa organizacijama civilnog društva i lokalnim samoupravama.
Siromaštvo žena, društveni problem i posledica politika
Siromaštvo je, prema Antonijevićevim rečima, češće među ženama nego muškarcima, naročito među ženama u ruralnim sredinama, starijim ženama i samohranim majkama. Podseća da je u Srbiji registrovano oko 56.000 samohranih roditelja, od kojih su većina žene, uz minimalnu institucionalnu podršku.
"Rizik od siromaštva je ogroman, posebno u porodicama sa decom sa invaliditetom", ističe on i dodaje da čak 70 odsto roditelja ne plaća zakonom propisano izdržavanje.
Kao pozitivan primer navodi Alimentacioni fond, ali naglašava da su potrebne dublje reforme, od efikasnije novčane pomoći i izmena Zakona o socijalnoj zaštiti do uvođenja davanja za starije koji nemaju ni penziju ni socijalnu pomoć.
Razlika u zaradama i "stakleni plafon" Iako propisi zabranjuju razliku u platama za rad jednake vrednosti, poverenik ukazuje na paradoks, gotovo da nema pritužbi na razliku u zaradama, dok se o tom problemu stalno govori. Istovremeno, diskriminacija u zapošljavanju je široko prepoznata, a najveći broj pritužbi odnosi se upravo na položaj žena, naročito tokom trudnoće i nakon porodiljskog odsustva.
Razlika u zaradama raste sa visinom plate, što je poznato kao fenomen "staklenog plafona". Antonijević podseća na novu EU direktivu o transparentnosti plata i naglašava da poslodavci imaju ključnu ulogu u stvaranju ravnopravnog radnog okruženja, što je i cilj Partnerstva za ravnopravnost koje je pokrenula institucija Poverenika.
Nevidljive žene i sistem koji kasni
Žene na selu, Romkinje, žene sa invaliditetom i starije žene i dalje su u većem riziku od diskriminacije, često van fokusa javnih politika. Antonijević naglašava da one nisu nevidljive za instituciju Poverenika, ali da rešenja zahtevaju koordinisan, međusektorski pristup.
Navodi podatak da 80 odsto starijih žena smatra da društvo ne vodi dovoljno računa o njihovom položaju, dok Romkinje i dalje trpe posledice siromaštva, ranih brakova i ograničenog pristupa obrazovanju.
"Ako štitimo najugroženije, štitimo ceo pravni poredak", poručuje.
Obrazovanje, mladi i društvene mreže
Obrazovanje je ključno za dugoročne promene, ali, kako ističe poverenik, klasična predavanja više nisu dovoljna. Zbog toga institucija Poverenika razvija interaktivne programe i radi direktno sa mladima, kroz radionice, panele i projekte poput "Isterivača diskriminacije".
Istovremeno upozorava na opasnost širenja stereotipa kroz zabavni sadržaj na društvenim mrežama.
"Kada se diskriminacija maskira kao humor, ona postaje društveno prihvatljiva i to je najopasnija tačka", kaže Antonijević, naglašavajući odgovornost influensera, platformi i društva u celini.
I dok rad sa mladima i edukacija postavljaju temelje za dugoročne promene, neophodno je sagledati i širi institucionalni okvir i obaveze Srbije prema evropskim standardima, uključujući novu Strategiju Saveta Evrope za rodnu ravnopravnost usvojenu u martu 2024. godine.“
Evropski standardi na papiru, izazovi u primeni
Prema rečima poverenika, Srbija najviše zaostaje u primeni propisa i strategija koje je već usvojila, uključujući i novu Strategiju Saveta Evrope za rodnu ravnopravnost. Iako normativni okvir postoji, izostaju institucionalni kapaciteti, jasni i obavezujući rokovi, kao i operativni mehanizmi koji bi obezbedili da se mere zaista sprovode u praksi.
Poseban problem predstavlja otpor u delu društva i političke scene, gde se pitanja rodne ravnopravnosti često instrumentalizuju kroz narative o zaštiti tradicije i identiteta, umesto da se posmatraju kao pitanje osnovnih ljudskih prava.
Kao jedan od najočiglednijih primera sistemskog zaostajanja navodi nedostatak pouzdanih, rodno razdvojenih podataka i efikasnog monitoringa. To se posebno vidi u oblasti femicida, gde Srbija još uvek nema nacionalno telo koje bi sistematski prikupljalo i analiziralo podatke o ženama žrtvama porodičnog i partnerskog nasilja, što dodatno otežava kreiranje pravovremenih i delotvornih javnih politika.
Iako Srbija ima relativno kompletan pravni okvir, od Ustava i Zakona o zabrani diskriminacije do ratifikovane Istanbulske konvencije, primena tih normi, kako navodi, često "baguje" upravo na spoju prava, politike i društvenog otpora.
Sloboda izražavanja nije apsolutna i prestaje tamo gde počinje ugrožavanje dostojanstva drugih.
U tom kontekstu podseća i na značaj Zakona o rodnoj ravnopravnosti, čije je ponovno razmatranje, prema njegovim rečima, ključno za unapređenje sistema zaštite ljudskih prava i vraćanje poverenja građana u institucije. Granica između zabave i diskriminatornog govora, prema njegovim rečima, ne meri se namerom, već posledicom.
"Zabava prestaje onog trenutka kada neko zbog svog porekla, pola ili drugog ličnog svojstva postaje meta", ističe on dodajući da rodna ravnopravnost ne sme biti ideal, već obaveza.
Kao lični uspeh mandata vidi prevenciju diskriminacije i vraćanje poverenja građana u institucije, dok bi neuspeh bio da se, uprkos svesti o problemima, ništa ne promeni.
"Veliki koraci se mogu postići samo sinergijom. Te korake dugujemo ženama i onima koje je istorija upamtila, i onima čija se borba odvijala tiho, unutar porodica i zajednica", zaključuje poverenik.
(EUpravo zato.rs)