Bilo da pričamo o smanjenju emisija CO2 ili o prilagođavanju na izmenjene klimatske uslove, nije nikakvo iznenađenje da su u borbi protiv klimatskih promena najuspešnija bogata i razvijena društva.
Letimičnim pogledom na mape prostornih raspodela tzv. GAIN indeksa, koji meri ranjivost i spremnost država na posledice klimatskih promena, ili indeksa zelenog rasta, lako se utvrđuje da su najuspešnije u borbi protiv klimatskih promena uglavnom zemlje bogatog severa: društva Evrope i Severne Amerike, prenosi Klima 101.
Ipak, u Africi, Aziji i Južnoj Americi – na kontinentima koji se često povezuju sa siromašnim jugom, zemljama u razvoju ili takozvanim „nesvrstanima” – mogu se pronaći tihi heroji borbe protiv klimatskih promena.
Evo nekoliko upečatljivih primera:
Afrika: Ruanda i Maroko
Afriku i danas mnogi doživljavaju kao sinonim za siromaštvo, ratove, glad i bolesti. Međutim, najveći deo tamošnjih društava ipak se nalazi u fazi društveno-privrednog razvoja, koji se između ostalog ogleda i u borbi protiv klimatskih promena.
Ruanda, koja nažalost većinu ljudi verovatno asocira na krvavi etnički sukob između Huta i Tutsija 1994. godine, trenutno sprovodi nekoliko velikih i ambicioznih javnih projekata u okviru borbe protiv klimatskih promena.
U toku je realizacija projekta masovnog pošumljavanja Ruande. Sa više od 68 miliona mladica posađenih širom države u poslednje dve godine, ovaj program je direktan odgovor na eroziju, klizišta i degradaciju zemljišta uzrokovanih ranijim nekontrolisanim krčenjem šuma zarad ogreva i proširenja obradivih površina.
Pošumljavanjem se postiže stabilizacija tla i zaštita poljoprivrednih površina kroz primenu koncepta agrošumarstva, dok se istovremeno povećavaju globalni kapaciteti tzv. ponora ugljen-dioksida.
Takođe, prošle godine otpočela je realizacija jednog od najambicioznijih urbanih klimatskih projekata u Africi, sa planiranim ulaganjima do oko 5 milijardi dolara: Green City Kigali.
Ukoliko se stvari budu odvijale po planu, do 2050. godine trebalo bi da se izgradi energetski efikasna, niskougljenična i klimatski otporna urbana zona Kigalija za oko 200.000 stanovnika.
Osim urbane klimatske zone, u Kigaliju se od 2021. godine sprovodi glomazan projekat kontrole poplava u vrednosti od oko 154 miliona evra, kojim se povećava otpornost grada na klimatske promene i poboljšava upravljanje urbanim vodenim resursima. Težište projekta je na integraciji sive infrastrukture (beton, čelik, asfalt i slični materijali) i rešenja zasnovanih na prirodi.
Maroko, kraljevina na severu Afrike, još jedan je primer zemlje u razvoju koja je napravila velike iskorake u primeni klimatskih politika. Sedmogodišnja megasuša, koja je formalno prestala početkom ove godine nakon obilnih zimskih padavina, uticala je na izgradnju masivnog nacionalnog sistema vodosnabdevanja.
Važan deo sistema čini 17 postrojenja za desalinizaciju vode, uz još 4 postrojenja koja su u fazi izgradnje i dodatnih 9 koja će tek biti izgrađena.
Pored toga, sistem čini i infrastruktura za prenos i skladištenje vode, takozvani „vodeni auto-putevi”.
Najnoviji realizovani projekti uključuju interkonekciju 3 velike brane u dužini od 265 km, kao i podzemne kanale vredne 700 miliona dolara u dužini od 67 km, koji rečnu vodu sprovode do gradova Rabata i Kazablanke.
Konačno, sistem upotpunjuje i preko 200 postojećih postrojenja za preradu otpadnih voda uz planirana nova postrojenja u vrednosti od 5,6 milijardi dolara.
Relativno stabilan sistem vodosnabdevanja, uz regionalno definisan sistem zabrana i ograničenja gajenja određenih kultura koje zahtevaju mnogo vode, poput lubenice, omogućio je stabilizaciju poljoprivredne proizvodnje.
Uporedo sa primenom politika prilagođavanja, Maroko je ulagao i u politike ublažavanja. Projekat Nur Varzazat, procenjen na oko 2,5 milijardi evra, sa trenutnim proizvodnim kapacitetom do 510 MW, predstavlja najveću koncentrovanu solarnu elektranu na svetu.
Uz strategiju kompletne dekarbonizacije privrede, koja bi u narednih 15 godina trebalo da stvori novih 350.000 radnih mesta i poveća BDP za 4 do 15%, Maroko se svrstava u red najistaknutijih globalnih boraca protiv klimatskih promena.
Azija: Bangladeš i Nepal
Iako više nije među najsiromašnijim državama Azije, Bangladeš se i dalje smatra relativno siromašnim društvom smeštenim u jednom od globalnih žarišta klimatskih promena.
Pa ipak, Bangladeš je u određenim segmentima prilagođavanja na klimatske promene ostvario merljiv i nedvosmislen napredak.
Zahvaljujući ulaganjima u sistem zaštite i spasavanja koji je zasnovan na blagovremenim vremenskim prognozama, podsistemu rane najave i upozorenja, i podsistemu evakuacije stanovništva, postignuto je spektakularno smanjenje broja žrtava usled tropskih ciklona.
Važnu komponentu ovog sistema čini i preko 250 skloništa u koje je uloženo oko 375 miliona dolara.
Tradicionalna tehnika „plutajućih bašta” posebno je zanimljiva politika prilagođavanja poljoprivrednog sektora, koju su Ujedinjene nacije 2015. godine proglasile sistemom globalno važnog poljoprivrednog nasleđa.
Uz primenu principa „prati vodu umesto da joj se suprotstavljaš”, poljoprivrednici u određenim močvarnim i plavnim oblastima jugozapadnog Bangladeša umesto zemljišta koriste plutajuću podlogu od sloja vodenih biljaka, bambusa i organske mase. Zahvaljujući ovoj tehnici, periodi poplave koji bi inače podrazumevali potpun ekonomski gubitak, održavaju se kao periodi prihoda, čime se omogućava ekonomska stabilizacija pogođenih oblasti.
Iako je medijski romantizovana i često predstavljena kao inovativna i dominantna poljoprivredna praksa, tehnika „plutajućih bašta” je tradicionalna i lokalizovana, ali ipak važna u okviru ogromnog agrarnog sistema Bangladeša.
Nepal je još jedna relativno siromašna azijska zemlja koja ima neočekivano zavidne uspehe u određenim segmentima borbe protiv klimatskih promena.
Zahvaljujući politici zajedničkog upravljanja šumama, kojim je država 1995. godine prenela pravo upravljanja šumama lokalnim zajednicama, stvoren je čitav društveni pokret od oko 16 miliona ljudi-upravitelja. Decentralizovano upravljanje šumama dovelo je do smanjenja ilegalne seče, što je rezultovalo oporavkom šumskog pokrivača i degradiranih padina, uz povećanje prihoda lokalnih zajednica.
Mada postoje problemi u vidu korupcije i neravnopravnog učešća u odlučivanju i raspodeli prihoda, politika zajedničkog upravljanja šumama smatra se važnim oblikom dvostruke politike ublažavanja i prilagođavanja.
Koristeći ogroman hidropotencijal himalajskih reka, elektroprivreda Nepala je skoro 99% zasnovana na hidroenergiji. Međutim, u ukupnom energetskom miksu, koji uključuje sektore grejanja i saobraćaja, udeo fosilnih goriva je još uvek oko 30%.
U nameri da smanji ovaj udeo, Nepal je uveo subvencije za uvoz električnih vozila i investirao u infrastrukturu za njihovo punjenje, čime je otpočela „revolucija električnih vozila”.
Naime, u Nepalu su čak tri četvrtine novoprodatih vozila u 2025. godini bila vozila na električni pogon. Nepal je time postao druga zemlja u svetu u udelu novih prodatih električnih automobila, odmah posle Norveške, a pre Danske.
Pored toga što ga je učinila neosetljivim na šokove na globalnom tržištu nafte, nastupajuća „revolucija” znatno će olakšati Nepalu da do 2045. godine postigne željeni nivo nultih ugljeničnih emisija.
Južna Amerika: Urugvaj i Čile
Južna Amerika čuvena je po amazonskom šumsko-rečnom prostranstvu i visokim Andima, po beskompromisnim revolucionarima i po Kopa libertadores, a uskoro bi mogla da postane poznata i kao kolevka ultrabrze energetske tranzicije.
Naime, Urugvaj, relativno mala zemlja u razvoju sa oko 3,3 miliona stanovnika, ugnježđena između Brazila, Argentine i Južnog Atlantika, smatra se globalnim pionirom dekarbonizacije energetskog sistema.
Nakon kratkotrajne ekonomske krize 2007. godine uzrokovane sušom, rastom globalnih cena naftnih derivata, i povećanjem tražnje za električnom energijom, Urugvaj je, uz saglasnost svih političkih aktera, veoma brzo preobrazio svoj elektroprivredni energetski miks: udeo energije iz fosilnih goriva spao je sa 40% na oko 2% za svega pet godina.
Ovaj preobražaj, investiciono vredan oko 7 milijardi dolara, prouzrokovao je niz pozitivnih efekata: sticanje apsolutne energetske nezavisnosti, stvaranje 50.000 novih radnih mesta, stabilizovanje proizvodnje energije, smanjenje troškova upravljanja elektromrežom, pročišćenje vazduha, smanjenje ranjivosti na klimatske promene, i smanjenje ugljeničnog otiska na nivo 30 puta manji od svetskog proseka.
Koliko je ovaj poduhvat bio važan i koristan, svedoče potonje stope ekonomskog rasta koje su omogućile stabilan ekonomski razvoj i prelazak Urugvaja u grupu zemalja sa visokim prihodom.
Čile je još jedna država Južne Amerike koja je za relativno kratko vreme osetno promenila energetski miks svoje elektroprivrede. U skladu sa činjenicom da 91% Čileanaca borbu protiv klimatskih promena doživljava kao državni prioritet, ideja o energetskoj tranziciji naišla je na široku podršku partija iz svih delova političkog spektra.
Udeo energije iz fosilnih goriva pre tranzicije, tokom dvehiljaditih, kretao se između 55 i 65%, da bi u ovom trenutku on iznosio između 30 i 40%. Tranzicija ne podrazumeva samo dodavanje obnovljivih izvora, već i zamenu uglja i gasa kapacitetima zasnovanim na solaru i vetru.
Od preko 11 gigavata solarnih kapaciteta u 2024. godini, veliki udeo čine velika postrojenja instalirana u suvom regionu Arika i Parinakota, i u pustinji Atakama.
Pored tranzicije nacionalnog električnog sistema, u Santjagu, prestonici Čilea, kroz nekoliko velikih investicionih paketa reda veličine između 300 do 400 miliona dolara, sprovedena je elektrifikacija javnog prevoza. Time je Santjago postao grad sa najvećom flotom električnih autobusa van Kine.
Šest analiziranih država nisu jedine zemlje takozvanog siromašnog juga koje su načinile značajne korake u borbi protiv klimatskih promena.
Na tu listu bismo mogli da uključimo i Pakistan, gde se dešava ubrzani razvoj solara, Kenija, koja se na vreme okrenula razvoju geotermalne energije, Kostarika, Etiopija, Senegal, Vijetnam i brojne druge zemlje koje su, uprkos nasleđenim socio-ekonomskim problemima, uspele da sprovedu različite klimatske politike sa konkretnim ishodima i rezultatima.
Klimatska borba, drugim rečima, nije ograničena samo na bogate, razvijene zemlje, već se uveliko dešava i u zemljama u razvoju i širom globalnog Juga.
Mnoge od ovih zemalja su siromašnije i sa nižim kapacitetom prilagođavanja od Srbije, često suočene sa ozbiljnim izazovima u domenima poput zdravstva ili obrazovanja, pa ipak, deo svojih oskudnih resursa ulažu u borbu protiv klimatskih promena.
U svetu u kojem sve više društava shvata važnost klimatske borbe, i u kojem je sve više primera dobrih i efikasnih politika, izgovora ponestaje. Srbija je već izgubila dosta vremena, a da li će se priključiti rastućoj grupi „klimatski nesvrstanih”, zavisi isključivo od njenih građana.
Autor teksta je Uroš Davidović, meteorolog i doktorand na Ekonomskom fakultetu u Beogradu koji se bavi ekonomijom klimatskih promena.
(EUpravo zato/Klima 101)