Kada su ruske trupe 24. februara 2022. prešle granicu i napale teritoriju Ukrajine, bilo je jasno da će unutar Evropske unije doći do velikih promena.
Jedna od predvidivijih bila je svakako komplikovanija energetska situacija sa zaoštravanjem odnosa između Kremlja i evropskih država. Dugo usložnjavanje evropske zavisnosti od jeftinih ruskih fosilnih goriva jeste učinilo deo država Evropske unije energetski stabilnijim i njihove privrede konkurentnijim, ali i značajno ranjivijim na ovaj vid bezbednosnih pretnji. Rat u Ukrajini je tako naveo deo evropskih država da ad hoc pronalaze nove partnere, rute za snabdevanje energentima i preusmeravaju svoju pažnju sa drugih pitanja na energetiku.
Za oko mesec dana biće tačno tri godine od početka ovog ratnog sukoba, te je važno analizirati dokle je stigla navedena evropska energetska diversifikacija od Rusije.
Zavisnost Evropske unije od ruske energije porasla je značajno u godinama koje su prethodile invaziji na Ukrajinu 2022, pri čemu je Rusija snabdevala oko 40% prirodnog gasa Evropske unije i 25% uvoza nafte.
Ovo oslanjanje je značajno poraslo od početka 2000-ih i nastavilo se čak i nakon ruske aneksije Krima 2014. godine. U državama poput Nemačke ovaj vid zavisnosti vodi poreklo još iz vremena hladnog rata, kada su uprkos bezbednosnim tenzijama, Zapadna Nemačka i SSSR intenzivirali razmenu energenata.
Rat u Ukrajini 2022. doveo je u opasnost energetsku bezbednost regiona zbog sve restriktivnije politike Moskve u sferi energenata, ali i želje Unije da ne finansira rat indirektno kroz kupovinu fosilnih goriva iz ove države.
Kao odgovor, EU je brzo prešla na diversifikaciju svojih izvora energije, a Evropska komisija je postavila ambiciozne ciljeve da smanji svoju zavisnost od ruskih fosilnih goriva za dve trećine do kraja 2022. Ova dramatična promena je bila podstaknuta hitnošću da se otupi geopolitičko oružje koje je Rusija imala u odnosu na više važnih evropskih država.
Do kraja 2022. EU je uspela da smanji uvoz ruskog gasa za 55%, dostižući značajnu prekretnicu već prve godine. Prema podacima Evropske komisije, uvoz prirodnog gasa iz Rusije pao je sa oko 155 milijardi kubnih metara (bcm) u 2021. na približno 70 milijardi kubnih metara u 2022. U sektoru nafte, EU je smanjila svoj uvoz ruske sirove nafte za oko 90% u odnosu na isti period, što je potpomognuto sankcijama EU koje su zabranjivale uvoz ruske nafte tankerima počev od decembra 2022.
Strategija diversifikacije uključivala je povećanje uvoza iz alternativnih izvora, kao što je tečni prirodni gas (LNG) iz Sjedinjenih Država, Katara i drugih dobavljača, koji je porastao za više od 50% u 2022. godini, nadoknađujući smanjenje ruskog snabdevanja.
Uprkos ovim naporima, energetska diversifikacija EU se suočila i sa izazovima, iako manjim nego što su katastrofičari najavljivali. Obnovljivi izvori energije kao što su vetar i solarna energija doprineli su promeni energetske situacije, ali tranzicija je bila spora, pri čemu je obnovljiva energija činila samo 22% energetskog miksa EU u 2022. godini, u odnosu na 20% u 2021. Rast se desio, ali je u tom smislu bio marginalan, uprkos urgentnosti situacije. Oslanjanje na uvoz LNG-a, kao jedan vid privremene mere, stvorio je nove zavisnosti, posebno sa državama poput SAD-a, koje su zabeležile povećanje izvoza LNG-a u Evropu od 60% u 2022.
Cene energenata u Evropi su kao posledicu ovih mera porasle, dostižući rekordne vrednosti, pri čemu su cene gasa porasle za 400% u 2022. u odnosu na prethodnu 2021. godinu. Cene gasa i nafte jesu u međuvremenu značajno pale na razumne tržišne cene, ali je privremeni udar prilikom vrhunaca svetskih i evropskih cena imao uticaja na javne finansije mnogih država, ali i potrošača u industriji i domaćinstvima.
U velikoj meri Evropska unija je prošla bolje od očekivanog zbog velikog broja saveznika, ali i želje raznolikih država da zarade više tokom perioda skoka cene energenata. Tokom energetske krize 2022, nekoliko zemalja je igralo ključnu ulogu u pomoći EU da ublaži najgore posledice svojih poremećaja u snabdevanju energijom. Sjedinjene Države su se pojavile kao najvažniji partner sa povećanjem izvoza tečnog gasa, koji je naveo brojne evropske države da intenziviraju izgradnju terminala za prijem LNG-a. SAD su verovatno bile najvažnije, imajući u vidu razmere njihovog doprinosa i brzinu kojom su mogle da mobilišu svoje energetske resurse.
Katar je takođe postao ključni snabdevač, obezbeđujući približno 30% uvoza LNG-a za EU, dok su zemlje poput Norveške, Azerbejdžana i Alžira bile od vitalnog značaja za povećanje snabdevanja gasom iz gasovoda.
Prijateljska Norveška postala najveći evropski izvoznik gasa posle Rusije kroz intenziviranje eksploatacije svojih resursa i izvoza radi pomoći svojim evropskim saveznicima. Na frontu obnovljive energije, Španija i Portugal su se pokazale kao značajni činioci, koji imaju koristi od obilnih solarnih i resursa vetra. Francuska je sa svojih najmanje 50 nuklearnih reaktora i ogromnim izvozom električne energije bila od pomoći brojnim državama kada se radi o snabdevanju strujom. Međutim, ukupno gledano više se radilo o seriji ad hoc poteza nego pripremljenom scenariju za slučaj naglog raskida političkih i ekonomskih odnosa sa Rusijom.
Do početka 2025, energetska situacija Evropske unije je pretrpela značajne transformacije, uglavnom kao odgovor na zastoj u isporuci ruskog gasa nakon sukoba u Ukrajini, ali i zbog problema koji su postojali od ranije. Ovaj poremećaj je ipak ubrzao napore EU za diversifikacijom, sa velikim projektima kao što je jedan austrijskog OMV-a koji je obezbedio dogovor o snabdevanju Nemačke sa 15 teravat sati gasa godišnje iz projekta Neptun Dip u Rumuniji, koji bi trebalo da počne 2027.
Ovaj novi izvor gasa, sa procenjenih 100 milijardi kubnih metara u nadoknadivim rezervama, učiniće Rumuniju najvećim proizvođačem gasa unutar EU i neto izvoznika ovog resursa. Pored toga, EU je nastavila da povećava uvoz LNG-a, gde se javljaju napori i sa američke i sa evropske strane oko izgradnje infrastrukture za ove potrebe.
Istovremeno, posvećenost EU obnovljivoj energiji je ojačana u prethodne skoro tri pune godine. U drugom kvartalu 2024. godine, obnovljivi izvori su obezbedili rekordnih 52% električne energije u regionu, što dobro odražava tekuću energetsku tranziciju EU.
Ipak, još uvek ostaju izazovi, posebno u pogledu stabilnosti mreže tokom ekstremnih vremenskih prilika. Na primer, britanski nacionalni operater energetskog sistema suočio se sa poteškoćama tokom nedavnog zahlađenja zbog male brzine vetra i velikih zahteva za uvozom, što je dovelo do hitnih mera.
Ovaj obrazac se javljao i unutar same Unije. Da bi dodatno osigurala svoju energetsku budućnost, EU je takođe postavila ambiciozne ciljeve za čistiji transport, uključujući obavezu da održiva goriva za vazduhoplovstvo (SAF) čine 6% potrošnje goriva do 2030.
Ovi napori su samo deo šire slagalice evropske strategije da prilikom smanjenja zavisnosti od ruskih fosilnih goriva, paralelno smanjuje i zavisnost od fosilnih goriva uopšte, da u budućnosti ne bi ponovila grešku da u tako važnoj sferi zavisi od bilo koje strane države, bilo prijateljske bilo konkurentske.
Iako je proces u početku delovao nepouzdano, deluje da će do 2030. Evropska unija biti značajno suverenija kada se radi o svojoj energetskoj situaciji, nego ikada ranije.
(EUpravo zato)