Ipak, iza ove bliskosti između ljudi i životinja krije se problem o kome se retko govori, uticaj kućnih ljubimaca na biodiverzitet i činjenica da on u velikoj meri nije regulisan na nivou EU.
Pritisak na prirodu
Evropska unija ima razvijen i uređen sistem zaštite divljih vrsta kroz direktive o pticama i staništima. Međutim, kućni ljubimci se u tim okvirima gotovo i ne pominju. Oni formalno nisu divlje životinje, ali njihov uticaj na prirodu jeste značajan u situacijama kada se kreću bez nadzora ili kada su napušteni.
Ova "siva zona" u zakonskim regulativama stvara konflikt između dva cilja: zaštite dobrobiti kućnih ljubimaca i očuvanja ekosistema.
Konkretno, najveći fokus u ovom slučaju jesu mačke. Iako ih ljudi doživljavaju kao bezopasne, one su predatori i to veoma uspešni. Dok slobodno šetaju napolju, one prate svoje instinkte i love ptice, sitne sisare i glodare.
Na globalnom nivou, mačke se ubrajaju među najinvazivnije vrste, jer su povezane sa nestankom brojnih autohtonih populacija. U Evropi, međutim, postoji snažan otpor da se ovaj problem jasno percepira, a rezultat je nedostatak jasnih pravila o kontroli njihovog kretanja i broja.
Psi, iako ređe direktno ubijaju divlje životinje, imaju drugačiji, ali takođe značajan uticaj na biodiverzitet. Psi bez povoca u prirodnim područjima uznemiravaju ptice tokom gnežđenja, rasteruju divljač i remete njihove migracione i reproduktivne obrasce.
Problem se dodatno komplikuje kada vlasnici napuste svoje ljubimce ili im oni pobegnu.
Najbolji primer jesu egzotične ptice koje su nekada bile kućni ljubimci, a koje su pobegle ili su puštene, te su formirale stabilne populacije u okolnim evropskim šumama i parkovima. One se takmiče sa autohtonim vrstama za hranu i mesta za gnežđenje, što direktno utiče na opstanak drugih ptica.
Različiti pristupi, bez jedinstvenog rešenja
Države članice EU primenjuju različite modele upravljanja problemom napuštenih životinja, od sterilizacije i vraćanja u staništa, do ograničenih mera kontrole. Međutim, dosadašnja iskustva pokazuju da mnoge od tih praksi ne dovode do stvarnog smanjenja pritiska na biodiverzitet.
Bez zajedničkog okvira, odgovornost se prebacuje na lokalne zajednice i pojedince, dok problem ostaje sistemski nerešen.
Migel Serano, predavač sa Univerziteta u Valensiji u članku za The Conversation otkriva da stručnjaci ukazuju kako rešenje ne leži u sukobu između ljubitelja životinja i zaštitnika prirode, već u jasnijim pravilima.
Neka od njih su uvođenje veće odgovornosti vlasnika kućnih ljubimaca, ali i kontrolu slobodnog kretanja životinja u osetljivim prirodnim staništima, prevenciju napuštanja i usklađivanje zakona o dobrobiti životinja sa zakonima o zaštiti biodiverziteta.
Kućni ljubimci donose radost, emocionalnu podršku i osećaj zajedništva. Ali u kontekstu savremenih ekoloških izazova, kako zaključuje Serano, njihova uloga mora da se sagleda i kroz prizmu odgovornosti prema prirodi.
Bez jasne i usklađene regulative, Evropska unija rizikuje da za sada "nevidljiv" pritisak na biodiverzitet ostane zanemaren sve dok posledice ne postanu nepovratne.
(EUpravo zato/The Conversation)