Kroz istoriju, žene su bile te koje su radile u tišini i dokazivale se svetu. Borile su se sa tim da je muški svet superiorniji, da će njihova dela biti prihvaćena nakon mnogo osporavanja, ali nisu odustale.
Mnoge od njih na tom putu susrele su se i sa oduzimanjem ideja i iz prikrajka gledale kako neko slavi njihovo istraživanje kao svoje i prihvata čestitke. To je bio slučaj sa francuskom doktorkom i istraživačicom Mart Gotje.
Gotje je preminula u 96. godini života, a tek nakon njene smrti, 2022. godine, otvoreno se progovorilo o njenom slučaju.
Naime, jedan nekrolog je u tekstu za The New York Times, pisao o ključnoj ulozi Francuskinje u otkrivanju Daunovog sindroma. Reč je o istraživanju koje je sprovedeno 1958. godine i odnosilo se na prepoznavanje dodatnog hromozoma - jedne od mikroskopskih struktura DNK koje nose genetski zapis svake osobe kod ljudi sa Daunovim sindromom.
Dok većina ljudi ima 46 hromozoma, odnosno 23 para, osobe sa Daunovim sindromom imaju 47. Umesto dve, imaju tri kopije 21. hromozoma.
"To otkriće, do kojeg je došla u bolnici Armand-Trousseau u Parizu, bilo je prvo koje je povezalo abnormalan broj hromozoma sa poremećajem koji uzrokuje intelektualne teškoće. Ubrzo su otkrivene i druge veze između sličnih stanja i nepravilnosti u broju hromozoma", navodi se u tekstu koji je objavio The New York Times.
Ovo otkriće omogućilo je i razvoj testova za dijagnostikovanje takvih poremećaja pre rođenja, čime je postalo moguće prekinuti trudnoću u slučajevima kada se utvrdi da fetus ima određeni poremećaj. Danas se jednostavnim testom krvi, bez rizika koji nosi iglena biopsija tokom amniocenteze, može utvrditi takvo stanje.
Međutim, iako je Gotje pokrenula revoluciju godinama je morala da posmatra kako dvojica muškaraca prisvajaju zasluge za njeno otkriće, sve dok se nije pojavio neko ko je stao u njenu odbranu i izborio priznanje za njen rad.
Kako je sve krenulo?
Doktorka Gotje važila je za izuzetno talentovanu doktorku tog vremena i sa samo 25 godina bila jedna od 80 kandidata za poželjna pripravnička mesta u pariskim bolnicama, a 1950. godine bila je jedna od samo dve žene koje su izabrane. Pet godina kasnije dobila je stipendiju za jednogodišnje usavršavanje na Univerzitetu Harvard, gde je savladala tehniku uzgoja ćelija u laboratorijskim uslovima, koju je po povratku primenila u bolnici Armand-Trousseau, gde je u laboratoriji za genetiku istraživala hromozomske abnormalnosti.
Međutim, njeno istraživanje u tom trenutku smatrano je nevažnim, pa joj je dodeljen mikroskop slabe optičke moći, a dodatnu opremu je plaćala sama i koristila sopstvenu krv za istraživanja.
Uprkos brojnim osporavanjima, dve godine kasnije pronašla je ono što je tražila. Tkivo koje je uzgajala iz uzoraka dece sa Daunovim sindromom pokazalo je genetsku nepravilnost – prisustvo dodatnog hromozoma. Iako je šef njene laboratorije, dr Rejmon Turpen, smatrao da Daunov sindrom ima genetsko objašnjenje, nije preduzeo ništa kako bi proverio tu pretpostavku.
Ona je obavila sav ključni posao i trebalo je da bude navedena kao prvi autor naučnog rada koji je potom objavljen. Međutim, Turpen ju je naveo kao drugu autorku, pritom pogrešno napisavši oba njena imena. Sebe je potpisao na poslednjem mestu, koje uobičajeno pripada najiskusnijem istraživaču koji nadgleda rad.
Sav njen rad i zasluge pripale su drugom istraživaču, dr Žeromu Leženu, koji je naveden kao prvi autor. Bio je Turpenov miljenik i držao predavanja u inostranstvu o ovom revolucionarnom otkriću, a da pritom nju nije ni pomenuo.
Zašto se nije pobunila?
U tim godinama, pobuna bi uništila njenu karijeru. Bilo je to vreme kada su muškarci u svetu nauke dominirali, pa je prihvatila da iz prikrajka gleda i kako Džon F. Kenedi dodeljuje nagradu Leženu, koji je potom bio i na putu ka proglašenju za sveca u Rimokatoličkoj crkvi.
Osećala se duboko oštećenom i napustila je genetička istraživanja, posvetivši se potom uspešnoj karijeri u dečjoj kardiologiji, a o svemu je javno progovorila tek 2009. godine, povodom 50. godišnjice objavljivanja naučnog rada, kada je objavila svoje "lično svedočenje". Dr Piter Harper, profesor humane genetike na Univerzitetu u Kardifu u Velsu, snažno je potvrdio njene navode, koje su potom podržali i ugledni genetičari iz Pariza.
(EUpravo zato/tbrnewsmedia)