To su bile devojčice koje su se izdvajale po svojoj želji za znanjem, koje su volele da crtaju, čitaju noću pod ćebetom, dok drugi spavaju ili u udaljenom ćošku sobe slušaju razgovore najvećih umova tog doba.
Već tada one su znale da se hrabrost ne meri mišićima, već snagom duha - a danas, 11. oktobra, ih pamtimo kao one koje su obeležile istoriju jer su se od detinjstva usudile da misle drugačije.
Pre nego što su postale simboli, i one su bile ispunjene nedoumicama i stegama društva dok su birale svoj put i pokušavale da se izbore za svoje mesto u svetu koji je tada bio rezervisan za muškarce.
Ovaj tekst je putovanje kroz njihovo detinjstvo - u vreme kad su tek učile da veruju u sebe, kad su se rađale njihove ličnosti koje će oblikovati budućnost.
Draga Ljočić Milošević: Devojčica koja je dosanjala da postane prva lekarka u Srbiji
U Šapcu, 1855. godine, dok se izmaglica tog februarskog dana izdizala iznad površine reke Save, u porodici cincarskog porekla, rođena je devojčica čije će ime jednom postati simbol borbe za prava žena i medicinski napredak.
Draga Ljočić Milošević odrastala je u kući u kojoj je osećaj za pravdu bio važniji od materijalnog bogatstva. Njen otac Dima, nakon što je izgubio imanje u sporu, simbolično je platio da zazvone crkvena zvona. Na pitanje ko je preminuo, odgovorio je: "Umrla je pravda i nju danas sahranjujem."
Uprkos teškim okolnostima, Dima Ljočić omogućio je obrazovanje svojoj deci. Draga je osnovnu školu završila u rodnom gradu, a potom nastavila školovanje u Beogradu, na Višoj ženskoj školi. U vremenu kada je ženama bilo namenjeno da ostanu u senci, ona donosi odluku koja će promeniti ne samo njen život, već i živote mnogih nakon nje - upisuje medicinu u Cirihu.
Tamo dolazi u kontakt s ruskim studentkinjama koje je upoznaju s idejama ruskih nihilista, pokreta koji zagovara društvene promene i ravnopravnost, što duboko utiče na njene stavove. U tom okruženju oblikuju se njeni pogledi na svet, položaj žena i značaj znanja.
Po povratku u Srbiju, donosi diplomu lekarke i tako postaje prva žena u istoriji Srbije kojoj je to pošlo za rukom, a tek četvrta u Evropi. Tokom svog rada zalagala se za unapređenje zdravstvenog sistema, a bila je i među prvim koje su se borile za prava žena u Srbiji, smatrajući da društvo ne može napredovati ako polovina njegovog stanovništva ostaje bez glasa i prava na obrazovanje.
Isidora Sekulić: Devojčica iz Mošorina koja je perom menjala svet
Jednog zimskog dana, februara 1877. godine, u ravnici Mošorina kod Titela, začuo se prvi plač devojčice po imenu Isidora Sekulić. Njeno detinjstvo, daleko od bajkovitih priča, oblikovalo je jednu od najobrazovanijih književnica koje je Srbija ikada imala.
Isidora je rano ostala bez majke, a gubitak mlađeg brata Predraga, koji je umro sa samo sedam godina, ostavio je dubok trag. Odrastala je uz oca Danila i brata Dimitrija, noseći u sebi strahove - od bolesti, od smrti i samoće. Ti strahovi kasnije su pronašli put do njenih dela, punih introspektivne tuge i filozofske dubine. I veliki Jovan Dučić jednom je rekao da su njena dela proistekla iz "duboke, tihe nesreće koju je nosila u sebi".
Njena potreba za znanjem odvajala ju je od vršnjaka. Ismevana zbog ozbiljnosti i radoznalosti, nosila je u školskoj torbi crteže koji su je prikazivali kao "devojčicu što zabija nos u knjige".U jednoj od svojih beleški kasnije će priznati: “Osećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem. Povlačila sam se u poslednje redove, u najtamnije uglove. Nisam bežala od ljudi, bežala sam u misli.”
Otac, odlučuje da joj pruži najbolje obrazovanje. Prvo je upisuje u grčku školu u Zemunu, a zatim, sa samo devet godina, šalje je u Bolonju, u Italiju. Tamo, kod porodičnog prijatelja, Isidora ne samo da uči italijanski za nekoliko nedelja, već i uspešno prati nastavu sa italijanskom decom.
Dalje školovanje nastavlja u Višoj devojačkoj školi u Novom Sadu, gde se nastava odvijala na nemačkom jeziku. Tamo se budi i njena strast prema jezicima i književnosti. Kasnije prelazi u Sombor, gde završava Učiteljsku školu, prva stanica na putu kojim će Isidora postati mnogo više od učiteljice.
Govorila je šest jezika, školovala se u Beču i Ženevi, bila je prva žena član Srpske kraljevske akademije i ostavila dubok trag u esejistici, književnoj kritici i filozofiji.
Nadežda Petrović: Devojčica koja je u bojama videla slobodu
Dok su se oblaci spuštali niz planine i miris reke Morave širio sokacima, jednog jesenjeg dana 1873. godine u Čačku, rođena je devojčica po imenu Nadežda Petrović. Bila je prvo žensko dete u porodici učitelja Dimitrija Mite i Mileve Petrović, među trinaestoro dece, od kojih je devet preživelo detinjstvo.
Njena kuća bila je puna života, ali i knjiga, papira, glasova, i uvek mirisa boje. Otac Mita, darovit za crtanje, znao je da decu podučava ne samo slovima i brojevima, već i lepoti linija i svetlosti. Majka Mileva bila je učiteljica, blaga ali čvrsta žena, koja je verovala da obrazovanje može promeniti narod.
Kada je imala sedam godina, porodica se preselila u Karanovac (današnje Kraljevo). U školi je volela da crta i da svaku lekciju pretvori u malo umetničko delo. Učitelj joj je jednom rekao: "Ti ne vidiš ono što mi vidimo, ti vidiš iza toga.".
Porodica se 1884. preselila u Beograd, u kuću u Ratarskoj ulici na Paliluli. Tamo se otvorio novi svet. Grad je mirisao na promene - novi ljudi, knjige, ideje, umetnost. Nadežda je upisala Višu žensku školu, au slobodno vreme je posećivala atelje slavnog slikara Đorđa Krstića. Sedeći tiho u uglu, posmatrala je kako on meša boje, i upijala svaki pokret četkice.
U to vreme, devojčicama nije bilo lako da sanjaju o umetnosti, ipak, rodila se umetnica koja će kasnije postati prva moderna srpska slikarka, ratna bolničarka, putnica kroz Evropu i žena koja je boje pretvorila u otpor.
Mileva Marić Anštajn: Devojčica koja je brojala zvezde
Na dan Svetog Nikole,1875. godine, u varošici Titelu, u blizini zaleđene Tise, rodila se devojčica koja će jednog dana menjati način na koji svet razume svetlost i vreme, Mileva Marić.
Otac, Miloš Marić, bio je vojnik Šajkaškog bataljona, a majka Marija je bila blaga i obrazovana žena iz imućne porodice. Mileva je bila njihovo treće dete, ali prvo koje je preživelo.
Kad je bila još mala, porodica se preselila u Rumu, varoš okruženu poljima, gde će provesti najlepše godine detinjstva. Kuća u kojoj su živeli bila je puna knjiga, mapa i muzičkih instrumenata. Otac je verovao da svako dete mora naučiti da misli, a ne samo da pamti.
Mileva je hodala blago nagnuta, jer je prilikom rođenja imala iščašenje kuka. Ali ta sitna telesna mana nikada nije mogla da zaustavi njen duh. U školi u Rumi bila je tiha, ali briljantna. Sve razrede završila je s odličnim uspehom, a učitelji su je pamtili po blagom glasu i pažnji s kojom je slušala časove fizike.
Kad je došlo vreme za višu školu, otac ju je poslao u Novi Sad, a zatim u Sremsku Mitrovicu, gde je postala jedina devojčica u razredu s najboljim ocenama iz matematike i fizike. Bilo je to vreme kada su devojkama govorili da "nauka nije za njih".
Kasnije je nastavila školovanje u Šapcu, Zagrebu, i na kraju u Švajcarskoj, gde će postati prva žena koja je studirala fiziku i matematiku na prestižnom Univerzitetu u Cirihu.
Mileva nije sanjala o slavi. Sanjala je o razumevanju sveta, o tome zašto svetlost putuje, kako vreme teče i da li se sve može izračunati, ali je slava našla nju dok je sa svojim suprugom Albertom Anštajnom, pokušavala da razotkrije sve te misterije.
Mina Karadžić: Devojčica iz Beča, okružena velikim umovima
U prvoj polovini 19. veka, u jednom bečkom domu gde su se preplitale reči i note, rođena je Vilhelmina Mina Karadžić, sedmo dete Vuka Stefanovića Karadžića i Ane Marije Kraus. Od trinaestoro dece, samo su Mina i njen brat Dimitrije preživeli detinjstvo. Ali u toj retkoj sreći, Mina je pronašla prostor da razvije svoj neobični talenat i radoznalost.
Kuća Karadžić u Beču bila je više od doma, središte srpske i evropske kulturne elite. U njoj su se sastajali pesnici, naučnici, slikari i diplomate: od Njegoša i Branka Radičevića, do Jakoba Grima i Leopolda Rankea. Svaki razgovor, svaka knjiga i svaka diskusija bila je za Minu prilika kakvu su devojčice tog doba retko imale.
Primarni jezik u kući bio je nemački, ali Mina je još rano naučila francuski i italijanski. Sa 15 godina počela je da uči srpski, a sa 19 engleski. Muziku je učila kod Gustava Grosmana, a crtanje kod kapelana Jozefa Pfajfera, Fridriha Šilhera i živopisca Grubera.
Počela je da piše poeziju i prozu još 1843. godine, prevodila je srpske narodna umotvorine na nemački - njih čak 1.200. Iako je sanjala da se usavršava u Petrogradu, stipendija joj nije bila dodeljena, ali to nije umanjilo njenu radoznalost i želju da razume svet.
Mina Karadžić, devojčica iz Beča, odrasla je među velikim umovima, ali je u svojoj posvećenosti i marljivosti stvarala temelje za život ispunjen umetnošću, učenjem i posvećenošću srpskoj kulturi.
Svaka velika žena je nekada bila mala devojčica koja je poverovala da može. U srpskoj istoriji bilo još puno sličnih primera - znainih i neznanih - koje su oblikovale društvo, i svaka od njih predstavlja posebnu priču.
(A.C./EUpravo zato)