Kada napunimo 18 godina, obično pomislimo da smo na krovu sveta i da smo sada dovoljno odrasli da se suočimo sa svim izazovima. To, naravno, nije tako, a da li ste se zapitali kako je deci bez roditeljskog staranja?
Više od 500 mladih svake godine izađe iz sistema socijalne zaštite u Srbiji zbog čega su u riziku da postanu žrtve kriminala, trgovine ljudima, prostitucije... Dok je za druge punoletstvo razlog za slavlje, za njih predstavlja prekretnicu. Praktično postaju nevidljivi, a velike su šanse da će završiti na ulici bez ikakve podrške.
Zato postoje Kuće mogućnosti pod okriljem udruženja Centar Zvezda koje više od 10 godina pomaže mladima bez roditeljskog staranja.
Kakvu sve pomoć mogu pronaći u Kući mogućnosti, i kako možemo da im pomognemo, saznali smo od Tatjane Dražilović iz Centra Zvezda.
"Potrebna su nam sredstva da bismo mesečno plaćali grejanje, vodu, internet i druge račune. Često ne razmišljamo o tome koliko vredi jedan ljudski život jer se to svakako ne može izmeriti. Ali da biste nekoga izveli na pravi put i pomogli mu da stane na noge, to košta! Ono što radimo je dobro, ali da su za to potrebni resursi. Mi jednostavno ne možemo da radimo bez sredstava jer nemamo stalne donatore koji redovno pokrivaju troškove, već onoliko koliko sami proizvedemo. I ako biste me na kraju godine pitali kako smo pokrili sve troškove, ne bih umela da vam objasnim. Trenutno iznajmljujemo prostor u Nišu, a zahvaljujući jednoj fondaciji iz Lihtenštajna imamo prostor u Beogradu i Kragujevcu, koji je u našem vlasništvu. S jedne strane, to nam smanjuje troškove jer ne moramo da plaćamo zakup. S druge strane, imamo slobodu da prostor prilagodimo kako želimo, kako bi bilo što komfornije", započela je priču za EUpravo zato Dražilovićeva.
Trenutno postoje tri Kuće mogućnosti u Srbiji - u Beogradu, Kragujevcu i Nišu - gde mladi posle punoletstva mogu pronaći dom, ali i steći neke veštine kako bi se što bolje pripremili za život. Radi se o mladima koji su izašli iz domova za nezbrinutu decu, hraniteljskih porodica, vaspitno-popravnih ustanova, često iz zatvora za maloletnike ili sigurnih kuća. Neretko beže od porodičnog nasilja i drugih problema.
"U poslednjih nekoliko godina imali smo i četiri mlade osobe iz migrantske populacije bez doma, koje su takođe došle kod nas jer nisu imale nikoga ko bi se o njima brinuo i nisu dobijale podršku. Naša iskustva sa svima njima su veoma pozitivna, ali je potrebno mnogo rada, jer bez godinu ili dve boravka u programu ne možete da izmerite nekakav uticaj. Za to vreme potrebno je prilagoditi se sredini iz koje dolaze, početi sa usvajanjem nekih navika koje su im potrebne, promeniti stavove koji su možda bili pogrešni, dopuniti obrazovanje, jer najčešće dolaze bez završene srednje škole ili sa nedostatkom određenih znanja, steći životne veštine - od kućnih poslova, budžetiranja, kuvanja, pripreme hrane do uključivanja šivaće mašine. Sve to zahteva vreme i zato program traje dugo i nismo u prilici da istovremeno imamo veliki broj korisnika, jer bi bilo besmisleno da neko samo dođe i prođe", navela je naša sagovornica.
Šta korisnike čeka u Kući mogućnosti?
Korisnici najčešće dolaze preko Centara za socijalni rad, Centra za porodični smeštaj, ali i zahvaljujući medijima i društvenim mrežama. Ima i onih koji dođu sami.
Kada je reč o programu koji se tamo nudi, sa svakim se pravi individualni plan.
"Kada dođu, sagledavamo sa čime dolaze, bilo da se radi o znanju, obrazovanju i svemu ostalom što nose sa sobom, i onda na tome radimo. Neki imaju ambicije da zaista mnogo rade na sebi, nekima fali samopouzdanja, ali radimo i na formalnom i na neformalnom obrazovanju. Ako su stigli do nekog nivoa formalnog obrazovanja, trudimo se da ga završe. Ako je reč o neformalnom obrazovanju, poput vozačkog ispita, stranih jezika, raznih kvalifikacija, tu smo da pomognemo. Na početku svi moraju da prođu obuku životnih veština, koja uključuje kuvanje, održavanje prostora, higijenu, ponekad čak i ličnu higijenu, budžetiranje, nabavku, plaćanje računa i život onakav kakav ih kasnije očekuje. Trudimo se da imamo i zdravstvene radnike, jer nisu informisani o mnogim stvarima, čak i kada mislimo da jesu.
Potom sledi period kada se kraj programa približava. Tada sagledavamo da li su spremni da izađu, koliko im je posao stabilan, proveravamo da li mogu da iznajme stan i opreme ga makar nekim osnovnim stvarima. Trudimo se da ostanemo u kontaktu sa njima zauvek, po čemu mislim da smo posebni. Imamo mlade koji su bili prvi u kući pre 11 godina i do danas smo u kontaktu sa njima, posećujemo ih, imaju svoje porodice, decu, dolaze ovde sa svojom decom. Čini mi se da je izgradnja odnosa dobra jer ti odnosi kasnije traju", poručila je Dražilovićeva.
Osim pomenute tri kuće, priprema se i jedna na selu. Imanje je kupljeno i opremljeno je strujom i vodom. Ipak, kada se steknu svi uslovi, nova Kuća mogućnosti tek treba da bude izgrađena. Ideja Centra Zvezda je da ovde proizvode hranu za sopstvene potrebe, a svoj privremeni dom će moći da nađu mladi bez roditeljskog staranja koji su odrasli na selu.
"Često imamo decu iz Miloševca i drugih ruralnih sredina koja se dovode u velike centre i to im ne prija. Takođe, to može biti opcija za prihvatanje naših mladih koji, kada završe program Kuće mogućnosti, i dalje nemaju gde da odu. U manjim sredinama oni će svakako imati veću šansu da možda kupe neku nekretninu i započnu novi život, jer u velikim gradovima to nije nimalo lako", dodaje.
Priprema za novog stanara
Kada u kuću dođe novi stanar, u prvim mesecima se svi trude da budu opušteni, pa nema specifičnih zadataka.
"Teško je svima kada dođu, bez obzira iz kakvog okruženja dolaze. To je veliki korak izlaska iz zone komfora. U početku ne zahtevamo da se donose odluke o tome da li će upisati neki kurs ili završiti školu. Puštamo ih da se integrišu i upoznaju, jer je podrška vršnjaka koji su već ovde možda i najvažnija. Oni su fleksibilniji, lakše jedni druge uče. Mi nismo tu 24 sata, pa su dobar deo dana sami. U tom periodu oni međusobno komuniciraju, pokazuju jedni drugima kako se nešto radi, kako se negde ide i slično. Najmanje mesec dana je period prilagođavanja, a onda sednemo i dogovorimo se kako dalje i uvodimo određenu strukturu, koja im je svakako potrebna", dodala je.
Punoletstvo kao problem
Za mlade koji imaju prebivalište na teritoriji Beograda, Grad nudi pomoć od oko 1.000 evra mesečno u prvoj godini nakon izlaska iz sistema socijalne zaštite.
To ima svoje prednosti i mane. Mladi dobijaju novac kojim često ne znaju da upravljaju, a onda nakon isteka 12 meseci ne žele da prihvate posao koji je niže plaćen od toga, a nemaju kapacitete, znanje ni radno iskustvo. Takođe, pitanje je da li su neki iznos uspeli da uštede.
"Osim toga, ta pomoć traje godinu dana i tu se završava. Ne postoji dugoročna, sistemska podrška, osim kroz programe i aktivnosti nevladinog sektora. Borba ovakvih mladih ljudi je problem svuda u svetu, ne samo kod nas jer se posmatraju kao radno sposobni i zdravi, pa se smatra da im nije potrebna neka specifična podrška. Dugoročno, to nigde nije rešeno, osim uz podršku nevladinog sektora i donacija. U Srbiji udruženja koja rade sa ovom populacijom nisu dobro umrežena, uglavnom su lokalna. Za razliku od Hrvatske, gde postoji jaka krovna organizacija čiji se glas čuje i u ministarstvima i prilikom donošenja zakona", objasnila je naša sagovornica.
Kako je istakla, mladi bez roditeljskog staranja najčešće ostaju da žive u okolini ustanova gde su odrasli, ili u okolini Kuća mogućnosti.
"Imali smo momka iz Požarevca za koga je tada bilo mesta samo u Nišu. On je tamo otišao iako nikoga nije poznavao, međutim, po izlasku se zaposlio i verio tako da mu je to okruženje postalo dom", izjavila je.
Ručni radovi koji ruše predrasude
Treba reći i da prema mladima bez roditeljskog staranja vladaju ogromne predrasude sa kojima je teško nositi se. Prema rečima Dražilovićeve, stigmatizacija je velika koliko god mislimo da smo otvoreno i demokratsko društvo.
Te prepreke ipak uspevaju da sruše proizvodi koje korisnici prave u radionicama Kuća mogućnosti.
"Time se bavimo od 2017. godine. Radimo tokom cele godine, ali smo najaktivniji oko Božića, Nove godine i Uskrsa, jer se tada traže korporativni pokloni. To nam pokriva oko trećine potrebnih prihoda, a bez toga bismo sigurno bili u riziku da zatvorimo kuće.
Važno je i što mladima tako šaljemo poruku da im niko ništa ne duguje, već da treba da rade, ali da im se pruži prilika. Na taj način menjamo stavove i u kompanijama. Proizvodi koji prave im daju osećaj vrednosti i samopotvrde. Važno je i da se vidi da nisu lenji i da ne čekaju da im neko nešto da, već da mogu nešto da urade, da budu kreativni i tako se predstave društvu", zaključuje naša sagovornica.
(EUpravo zato)