Ipak, površina uha nije sterilna. U njoj živi zajednica mikroorganizama (bakterija i gljivica) koja se razlikuje od osobe do osobe i menja u zavisnosti od uslova u kojima se nađe, taj mikroskopski svet naziva se mikrobiom uha.
Istraživanja poslednjih godina pokazuju da on nije samo slučajna zbirka mikroorganizama.
Zajedno sa ušnim voskom, kožom i lokalnim imunološkim sistemom učestvuje u stvaranju zaštitne barijere koja pomaže u sprečavanju razmnožavanja potencijalno štetnih mikroorganizama. Istovremeno, kada se ta ravnoteža poremeti, menja se i sklonost uha ka infekcijama.
Uho nije sterilno i ne treba da bude
Mikrobiom podrazumeva zajednicu mikroorganizama koja nastanjuje određeni deo našeg tela. Najviše se govori o crevnom mikrobiomu, ali slične zajednice postoje i na koži, u ustima, nosu i drugim delovima organizma. Uho nije izuzetak.
Spoljašnji slušni kanal obložen je kožom i ima specifične uslove: uzak je, relativno zatvoren i u njemu se nalazi cerumen, odnosno ušni vosak. Sve to utiče na mikroorganizme koji tu mogu da opstanu.
Sastav mikrobioma nije isti kod svih ljudi. Na njega utiču godine, životna sredina, karakteristike ušnog voska, prethodne infekcije, lekovi i drugi faktori. Zbog toga naučnici danas sve više odustaju od ideje da postoji jedna "idealna" kombinacija bakterija koja definiše zdravo uho.
Ušni vosak nije samo ono čega želimo da se rešimo
Za mnoge ljude cerumen je sinonim za prljavštinu. Međutim, njegova uloga je mnogo složenija. Ušni vosak pomaže da koža slušnog kanala ostane zaštićena, a njegove osobine otežavaju prekomeran rast mikroorganizama. Blago kisela sredina i hidrofobna priroda cerumena otežavaju razmnožavanje pojedinih mikroorganizama i prodiranje vode.
Osim toga, cerumen sadrži različite molekule povezane sa urođenom odbranom organizma, uključujući antimikrobne peptide i proteine.
Drugim rečima, ono što često pokušavamo da uklonimo zapravo je deo lokalnog odbrambenog sistema uha. Naravno, to ne znači da ušni vosak treba da se ignoriše kada ga ima previše ili kada izaziva probleme. Ali agresivno i često čišćenje ušnog kanala nije isto što i održavanje higijene.
Ko živi u zdravom uhu?
Analize mikrobioma pomoću savremenih metoda sekvenciranja otkrile su da su među čestim stanovnicima spoljašnjeg uha bakterije iz rodova Cutibacterium, Staphylococcus i Corynebacterium,dok su među gljivicama zastupljene vrste roda Malassezia. Jedna velika studija, na primer, pronašla je da je Cutibacterium acnes dominirao bakterijskim zajednicama unutar zdravog uha.
To što se neka bakterija nalazi u uhu, međutim, ne znači automatski da izaziva bolest.
Naprotiv, mnogi mikroorganizmi koji žive na našem telu deo su normalne mikrobne zajednice. Njihovo prisustvo otežava kolonizaciju prostora patogenim mikroorganizmima, fenomen poznat kao kolonizaciona rezistencija.
Zato je pitanje "koja bakterija se nalazi u uhu?" manje važno od pitanja kako čitava zajednica funkcioniše zajedno.
Kada ravnoteža počne da se menja
Problem nastaje kada se promeni sredina u kojoj mikrobiom živi.
Kod spoljašnje upale uha, poznate kao otitis externa, jedan od važnih faktora je narušavanje prirodnih uslova u slušnom kanalu. Dug boravak u vodi, povećana vlažnost, povreda kože ili određena kožna oboljenja menjaju zaštitnu barijeru uha.
Tada mikroorganizmima koji inače nisu problematični postaje lakše da se prekomerno množe.
Među bakterijama koje se povezuju sa infekcijama spoljašnjeg uha nalaze se Pseudomonas aeruginosa i Staphylococcus aureus. Istraživanja mikrobioma kod hronične upale spoljašnjeg uha takođe su pokazala promene u raznovrsnosti i relativnoj zastupljenosti pojedinih bakterijskih grupa.
Slična priča postoji i kod upale srednjeg uha, naročito kod dece. Tu su istraživanja identifikovala bakterije poput Streptococcus pneumoniae, Haemophilus influenzae i Moraxella catarrhalis, ali i druge mikroorganizme čija je tačna uloga još predmet istraživanja.
Neke bakterije su povezane sa infekcijama u jednom kontekstu, dok u drugom predstavljaju deo normalne zajednice. Zato naučnici upozoravaju da pronalazak određenog mikroorganizma u uhu sam po sebi nije dovoljan dokaz da je on izazvao bolest.
Zašto su naučnici počeli da koriste DNK sekvenciranje?
Tradicionalna mikrobiologija uglavnom se oslanja na uzimanje uzorka i uzgajanje mikroorganizama u laboratoriji. Problem je što ne mogu svi mikroorganizmi lako da se uzgajaju na standardnim podlogama.
Savremene metode sekvenciranja DNK omogućile su istraživačima da zavire mnogo dublje u mikroskopski svet uha. Umesto da traže samo ono što mogu da uzgoje u laboratoriji, mogu da analiziraju genetski materijal prisutan u uzorku i tako otkriju mnogo širu zajednicu bakterija i gljivica.
To je promenilo način na koji naučnici posmatraju infekcije. Umesto jednostavne slike, "pronašli smo bakteriju, ona je izazvala infekciju", pojavljuje se mnogo složenija priča o odnosima između mikroorganizama, kože, cerumena i imunološkog sistema, a antibiotici nisu uvek odgovor.
Otkriće složenog mikrobioma uha otvara i jedno važno pitanje: šta se događa kada pokušavamo da uništimo mikroorganizme koji izazivaju infekciju?
Antibiotici jesu neophodni u određenim situacijama, ali njihova nepotrebna ili produžena upotreba menja mikrobnu zajednicu. Kod spoljašnjih infekcija uha terapija zavisi od uzroka i težine bolesti, a kod nekomplikovanih slučajeva lokalni tretmani često imaju prednost nad sistemskim antibioticima.
To ne znači da antibiotici trebaju da se izbegavaju kada su potrebni. Naprotiv, znači da bi medicina u budućnosti mogla preciznije da odgovara na pitanje koji mikroorganizam izaziva problem i koji tretman je zaista potreban.
Da li će jednog dana lekar analizirati mikrobiom našeg uha?
To je jedno od zanimljivijih pitanja koje se otvara ovim istraživanjima.
Zamislite da lekar, umesto da se oslanja samo na simptome i klasičan bris, može da dobije detaljnu sliku mikrobne zajednice u uhu i na osnovu nje proceni da li je infekcija bakterijska, gljivična ili kombinovana i koji tretman ima najviše smisla.
Takav pristup još nije standardna praksa. Dijagnostika zasnovana na mikrobiomu i personalizovano lečenje infekcija uha i dalje su oblast koja se istražuje. Savremene metode ukazuju koje su vrste mikroorganizama prisutne, ali samo njihovo otkrivanje ne govori nužno da su odgovorne za bolest niti automatski određuje njihovu osetljivost na lekove.
Ipak, upravo tu se možda krije budućnost lečenja infekcija: ne u pokušaju da se "uništi" čitav mikroskopski svet našeg uha, već da naučimo kako da sačuvamo njegovu ravnotežu.
(EUpravo zato/NewsMedical)