Ipak, kada se anatomija pogleda iz ugla evolucije i uporedi sa ostatkom životinjskog sveta, jasno je da naše telo nije nastalo prema unapred osmišljenom planu. Naprotiv, ono predstavlja zbir prilagođavanja, kompromisa i "ispravki" koje su se gomilale tokom miliona godina.
Evolucija ne funkcioniše po principu stvaranja novog organizma od nule. Ona radi sa onim što već postoji, menja postojeće strukture taman toliko da poboljšaju šanse za preživljavanje i dalje razmnožavanje. Zbog toga mnogi delovi ljudskog tela nisu idealni, već jednostavno dovoljno dobri da nam koriste i obave svoju osnovnu ulogu.
Kičma nije bila namenjena uspravnom hodu
Jedan od najboljih primera kompromisa evolucije jeste naša kičma. Naši daleki preci, negde pre otprlike 7 miliona godina, kretali su se četvoronoške, a njihova kičma bila je prilagođena sasvim drugačijem načinu života.
U jednom trenutku, nastupio je prelazni period i oni su počeli da kombinuju kvadrupedalizam sa uspravnim hodom. Ipak, njihova građa tokom tog procesa nije potpuno izmenjena, već prilagođena novim uslovima.
Ljudska kičma je upravo iz tog razloga danas izložena velikom opterećenju, naročito u donjem delu leđa. Stoga ne čudi da su bolovi u leđima među najčešćim zdravstvenim problemima savremenog čoveka.
Kontrola grkljana
Rekurentni laringealni nerv, povezuje mozak i grkljan i omogućava govor i gutanje. Ipak, on umesto da prati najkraći put između mozga i grkljana, spušta se u grudni koš, obilazi glavnu arteriju, pa se tek onda vraća do glasnih žica.
Ovakav "zaobilazni" put ne predstavlja savršen dizajn, već evolutivno nasleđe davnih predaka sličnih ribama, kod kojih je živac prirodno prolazio oko škrga. Kako su se vratovi produžavali, živac se postepeno izduživao umesto da bude preusmeren. Zbog toga je danas duži nego što je neophodno, ali je i podložniji povredama, naročito tokom operacija.
Oči imaju "manu"
Na prvi pogled ljudsko oko deluje kao izuzetno precizan aparat. Međutim, mrežnjača je građena tako da nervna vlakna prolaze ispred ćelija koje registruju svetlost. Zbog toga postoji i takozvana slepa mrlja, mesto na kom nema fotoreceptora.
Naš mozak uspeva da je popuni, pa je retko primećujemo, ali činjenica ostaje da se naša neverovatna sposbnost vida razvila na "račun" praznine u našem vidnom polju.
Zašto umnjaci prave probleme?
Vilice naših predaka bile su veće, jer su žvakali tvrđu i žilaviju hranu. Kako se ishrana menjala, vilica se postepeno smanjivala, ali broj zuba uglavnom je ostao isti.
Rezultat je dobro poznat mnogima, umnjaci često nemaju dovoljno prostora da izrastu pravilno, pa izazivaju bol, upale ili zahtevaju hirurško vađenje. Slična priča je i sa zbijenim ili krivim zubima, koji su danas veoma česti.
Cena velikog mozga jeste, težak porođaj
Porođaj kod ljudi znatno je komplikovaniji nego kod većine drugih sisara. Razlog leži u evolutivnom kompromisu između dve važne osobine.
S jedne strane, uspravno hodanje zahtevalo je užu karlicu koja efikasnije raspoređuje težinu tela. S druge, ljudski mozak je tokom evolucije postao znatno veći, pa i glava novorođenčeta zauzima više prostora. Zbog toga je porođaj kod ljudi jedan od najsloženijih u životinjskom svetu.
Nasleđe koje i dalje nosimo
Naše telo krije druge brojne tragove evolutivne istorije. Mišići koji služe za pomeranje ušiju u svetu sisara, kod većine ljudi gotovo da više nemaju funkciju. Slepo crevo je podsetnik da je kod naših drevnih predaka imao ulogu u varenju hrane bogate biljnim vlaknima.
Takve strukture nisu nestale zato što nisu dovoljno štetne da bi ih prirodna selekcija potpuno uklonila. Evolucija, zapravo, retko "briše" ono što već postoji, već češće prilagođava novim okolnostima.
Zbog toga bolovi u leđima, problemi sa umnjacima ili komplikovan porođaj nisu slučajne mane organizma. Oni su podsetnik da evolucija ne teži savršenstvu, već pronalazi rešenja koja omogućavaju život, čak i kada nisu idealna.
(EUpravo zato/The Conversation)