Evropska unija usvojila je nova pravila koja omogućavaju slanje ljudi bez prava boravka u EU u centre za povratak koji bi se nalazili van teritorije Unije.
Dok evropske vlade tvrde da će ljudska prava biti zaštićena, organizacije za ljudska prava upozoravaju da bi zaštitne mere mogle ostati samo na papiru.
Ministri unutrašnjih poslova EU 1. oktobra su konačno odobrili novu Uredbu o povratku, koja zamenjuje direktivu iz 2008. godine i uvodi pravni okvir za "centre za povratak" u zemljama koje nisu članice EU.
Šta predviđaju nova pravila?
Savet EU navodi da je cilj efikasnije sprovođenje odluka o vraćanju, s obzirom na to da veliki broj ljudi kojima je naloženo da napuste EU to ne učini.
Nova pravila predviđaju obavezu napuštanja EU i saradnje sa vlastima, uz mogućnost različitih sankcija u slučaju nepoštovanja tih obaveza. Osobama koje predstavljaju bezbednosni rizik može biti izrečena dugotrajna zabrana ulaska ili pritvor duži od 24 meseca, ukoliko je to opravdano i srazmerno.
Centri za povratak mogu biti uspostavljeni samo na osnovu sporazuma sa državom van EU koja poštuje međunarodne standarde ljudskih prava i načelo non-refoulement, odnosno zabranu vraćanja osobe u zemlju u kojoj bi joj pretila opasnost. Maloletnici bez pratnje neće biti obuhvaćeni ovim sistemom.
Nemačka, Austrija, Danska, Grčka i Holandija već rade na zajedničkom centru u Africi, koji bi prema najavama mogao biti otvoren 2027. godine. Kao moguća lokacija pominje se Ruanda.
Strah od nedovoljne zaštite
Organizacije za ljudska prava upozoravaju da prava garantovana unutar EU možda neće biti moguće zaštititi na isti način kada se ljudi prebace u treće zemlje.
Marta Velander iz Međunarodnog komiteta za spasavanje (IRC) ocenjuje da bi zaštita prebačenih osoba zavisila od države koja se nalazi van pravnog sistema EU, zbog čega bi nadzor, pravo na žalbu i zaštita od prisilnog vraćanja mogli biti ozbiljno ograničeni.
Kjara Kateli iz organizacije PICUM ukazuje i na to da nova uredba ne definiše uslove života niti vremenska ograničenja pritvora u centrima, kao ni to ko će nadzirati poštovanje zaštitnih mera.
Komesar Saveta Evrope za ljudska prava Majkl O'Flerti zato je pozvao na procenu rizika pre otvaranja centara, nezavisan i kontinuiran nadzor, pravno obavezujuće sporazume i javno objavljivanje njihovih sadržaja i rezultata nadzora.
Ko snosi odgovornost?
Organizacije za ljudska prava smatraju da EU ne može jednostavno da prebaci odgovornost na države domaćine.
Sličnu poruku uputio je i visoki komesar UN za ljudska prava Volker Turk, koji je upozorio da države članice EU ne mogu svoje obaveze u oblasti ljudskih prava jednostavno preneti na treće zemlje.
Ipak, predstavnici EU ističu da je jedan od glavnih razloga za spore povratke nedovoljna spremnost trećih zemalja da prihvate svoje državljane i sarađuju u proveri identiteta i dokumenata.
Za sada nije potvrđena nijedna država domaćin. Kako će novi sistem funkcionisati u praksi zavisiće od sporazuma koje evropske vlade budu sklapale, ali i od toga koliko će njihov rad biti transparentan i podložan kontroli.
Organizacije za ljudska prava posebno upozoravaju da oznaka „bezbedna treća zemlja" ne znači nužno da je ta zemlja bezbedna za svakog pojedinca. Njegova bezbednost, kako navode, mora da se procenjuje i u odnosu na konkretne okolnosti svake osobe.
(M.A./EUpravo zato/euronews.com)