U vremenu u kojem se evropski kontinent suočava sa hibridnim pretnjama, sve učestalijim sajber napadima, manipulacijom informacijama i nepredvidivim bezbednosnim krizama poput rata na svojim istočnim granicama, Evropska unija sve odlučnije traži održive modele društvene otpornosti. Posebnu pažnju Brisela privukao je koncept koji se decenijama razvija u Finskoj, poznat kao "odbrana celog društva". U suštini, reč je o pristupu koji podrazumeva da bezbednost više nije isključiva nadležnost oružanih snaga ili državnih institucija, već kolektivna odgovornost u kojoj svi, od administracije i privrede do civilnog sektora i pojedinca, imaju jasno definisanu ulogu u slučaju vanrednog stanja.
Finska, koja ovaj model razvija još od perioda Hladnog rata, definiše "otpornost" kao kapacitet društva da održi vitalne funkcije čak i u najtežim okolnostima, bilo da su u pitanju vojne pretnje, prirodne katastrofe ili dugotrajne krize poput pandemije. Ovakav pristup utemeljen je na strateškom planiranju, poverenju između građana i institucija, i kontinuiranom obrazovanju svih aktera o sopstvenim odgovornostima u takozvanom "dijamant sistemu" odgovornosti. Dok su druge evropske zemlje godinama imale tendenciju da bezbednost posmatraju kao specijalizovanu oblast rezervisanu za profesionalce, Finska je insistirala na širokom društvenom angažmanu i transparentnoj komunikaciji u kriznim situacijama.
Evropska unija je ovaj model prepoznala kao vredan orijentir, posebno nakon ruske agresije na Ukrajinu 2022. godine, kada je postalo jasno da se otpornost zajednica ne meri samo brojem tenkova, već i spremnošću društva da funkcioniše pod pritiskom. Inicijalni zaokret ka ovakvom razmišljanju došao je kroz usvajanje Strateškog kompasa, dokumenta iz 2022. koji prvi put integriše koncept sveobuhvatne otpornosti u zajedničku bezbednosnu politiku Unije. U njemu se jasno naglašava potreba da se evropski odgovor na pretnje proširi van granica tradicionalne odbrane i da se obuhvate oblasti poput informacione bezbednosti, zaštite kritične infrastrukture i društvene kohezije.
EU bi da koristi finski model
Ovaj strateški okvir dodatno je konkretizovan kada je Evropska komisija 2024. godine angažovala bivšeg predsednika Finske, Saulija Ninista, da izradi preporuke o tome kako bi EU mogla da prilagodi finski model sopstvenim uslovima. Ninistov izveštaj bio je jasan i direktan, a to je da Evropa mora da razvije zajedničku kulturu pripravnosti koja nadilazi nacionalne razlike i institucionalne podele. Na osnovu njegovih preporuka, Unija je 2025. usvojila tri ključna dokumenta: Belu knjigu o evropskoj odbrani, Strategiju Unije pripravnosti i novu strategiju unutrašnje bezbednosti. Zajedno, ovi dokumenti postavljaju temelje za razvoj koherentne i proaktivne politike otpornosti koja uključuje i države članice i evropske institucije.
Jedna od oblasti u kojoj je EU najbrže napredovala jeste borba protiv dezinformacija i informacione manipulacije. Od formiranja jedinice East StratCom 2015. godine, pa do izgradnje mehanizama za brzo upozoravanje i saradnju sa tehnološkim platformama, EU je napravila značajan pomak u razumevanju kako digitalni prostor postaje bojno polje. U skladu sa finskim pristupom, akcenat je stavljen na podizanje medijske pismenosti građana, ali i na unapređenje kapaciteta za otkrivanje i razotkrivanje stranih uticaja na javno mnjenje. Posebnu ulogu u ovom domenu imala je Švedska, koja je 2022. osnovala Agenciju za psihološku odbranu, instituciju čiji je zadatak da očuva poverenje građana u demokratske institucije i da gradi otpornost na manipulaciju emocijama i informacijama.
Uz informacione pretnje, pitanje zaštite kritične infrastrukture postalo je jedno od najvažnijih na bezbednosnoj agendi EU. Eksplozije na gasovodima u Baltičkom moru i sve učestaliji sajber napadi na energetski sektor upozorili su evropske lidere na ranjivosti koje se do tada često podrazumevale. Kao odgovor, donete su Direktiva o otpornosti kritičnih entiteta i nova sajber direktiva NIS2, koje obavezuju članice da uspostave sisteme za procenu rizika i da jačaju otpornost svojih mreža. Pored toga, EU je u saradnji sa NATO-om formirala zajedničku radnu grupu za bezbednost infrastrukture, čime se pojačava saradnja između civilnih i vojnih aktera na evropskom nivou.
U domenu civilne zaštite, Komisija je preko Mehanizma za civilnu zaštitu i rescEU mreže omogućila brže reagovanje na krize, od pandemija do požara. Posebno se ističe trend jačanja lokalne i regionalne pripravnosti, uz inicijative za edukaciju stanovništva o osnovnim merama samopomoći. U tom kontekstu, širi se i ideja uvođenja tzv. paketa za 72 sata, osnovnih zaliha koje bi svaki domaćin trebalo da ima u slučaju duže nestašice struje, vode ili hrane. Ova praksa, uobičajena u Finskoj i Švedskoj, u nekim delovima Evrope naišla je na izvesnu skepsu i optužbe za širenje panike, ali je istovremeno pokazala da je pitanje spremnosti sada deo šire političke debate.
Šta su izazovi?
Uprkos napretku, pred EU stoje ozbiljni izazovi. Prvi među njima jesu velike razlike u pristupu i kapacitetima država članica. Dok zemlje poput Finske, Švedske, Estonije i Poljske sistematski razvijaju strategije otpornosti, druge članice još uvek posmatraju bezbednost isključivo kroz prizmu policije i vojske. S obzirom na to da je bezbednost u nadležnosti nacionalnih vlada, EU nema direktan mehanizam da nametne ovakve pristupe. Umesto toga, koristi se model "meke harmonizacije" kao što su preporuke, finansijski podsticaji i razmena dobrih praksi.
Drugi izazov leži u političkoj volji. Implementacija celodruštvene otpornosti zahteva ulaganja, promenu administrativnih navika i dugoročnu posvećenost, što nije uvek prioritet u političkim izbornim ciklusima koji su često fokusirani na kratkoročne dobitke. Pored toga, neophodna je i promena svesti građana. U mnogim društvima prevladava osećaj da je bezbednost isključiva briga države. Finski i švedski primer pokazuju da su najotpornije zajednice one u kojima građani znaju kako da reaguju u krizi i osećaju odgovornost za sopstvenu i zajedničku sigurnost.
Kritike ovakvog pristupa dolaze i sa leve i sa desne strane političkog spektra. Dok jedni strahuju da bi širenje diskursa otpornosti moglo dovesti do militarizacije društva i širenja straha, drugi upozoravaju da ovakav pristup ne može zameniti tradicionalne kapacitete odbrane. U realnosti, "odbrana celog društva" nije zamena, već dopunaa, jer ona ne isključuje profesionalnu vojsku, već je nadopunjuje strukturama koje osiguravaju funkcionisanje društva u najtežim uslovima.
Na kraju, ostaje pitanje tempa i obima, a to je koliko brzo i koliko duboko EU može da primeni ovaj model, a da pritom očuva svoju unutrašnju raznolikost i političku koheziju. Odgovor leži ne samo u institucionalnim reformama, već i u kulturnoj promeni. Ukoliko Unija uspe da društvenu otpornost pretvori u zajedničku vrednost, a ne samo tehničku politiku, tada finski model može da postane evropski standard.
(EUpravo zato)