U kontekstu politike proširenja, (engl. "frontrunner", što podrazumeva državu koja prednjači u odnosu na druge na svom putu ka ostvarivanju članstva u EU), ovih dana postaje sve učestaliji. To se objašnjava činjenicom da se, po prvi put, počeo pripisivati Albaniji, kao državi koja je uspela da ostvari munjevite iskorake tokom svog predpristupnog procesa. Iako je još od juna 2014. godine imala status kandidata, tek je u julu 2022. godine uspela da započne pregovore.
U tom trenutku, prvobitna očekivanja su bila i više nego skromna. Međutim, od tada, na iznenađenje svih, verovatno i samog režima u Tirani, države članice pristaju da se otvori čak četiri klastera odnosno 23 poglavlja. Ovakav iskorak dobija još više na značaju ako se uzme u obzir da je za tri godine uradila više nego Srbija za jedanaest godina pregovora, s obzirom na to da Srbija ima otvorena samo dva klastera, odnosno 22 poglavlja. Kako bismo razumeli kako je do toga došlo, kao i uvideli šta to znači za Srbiju, u nastavku sledi analiza o tome.
Popunjavanje praznine
Termin "frontrunner" je maltene od samog početka bio rezervisan za Crnu Goru i Srbiju. To je bio slučaj jer su to bile jedine države sa Zapadnog Balkana koje su uspele da dobiju jednoglasnu podršku svih članica da uopšte otvore pregovore – drugi nisu bili te sreće, barem ne do trenutka kada je ruska agresija na Ukrajinu promenila sve i dodatno podigla značaj politike proširenja. Crna Gora je otvorila pregovore u junu 2012. godine i do decembra 2017. otvorila sva pregovaračka poglavlja. Pored nje, Srbija je započela pregovore dve godine nakon svoje komšinice, dok je otvorila oko dve trećine poglavlja. Stoga nije bilo iznenađujuće što se za ove dve države govorilo da će ući u "paketu" u Uniju, s obzirom na to da razlika u stepenu spremnosti između njih nije bila tako velika.
Tako je i 2018. godine tadašnji predsednik Evropske komisije, Žan-Klod Junker, istakao da vidi i Crnu Goru i Srbiju kao članice 2025. godine. Stigla je i ta famozna 2025. godina, a ni Crna Gora ni Srbija nisu ostvarile taj cilj.
Deo objašnjenja zašto se Junkerova najava nije ispunila odnosi se na zamor od proširenja među samim državama članicama (koje nisu nužno delile Junkerov tada novostečeni optimizam), ali i na činjenicu da balkanske države nisu pokazale posebnu zabrinutost zbog "sporosti" procesa. Izveštaji Komisije su iznova i iznova pokazivali da su ključne reforme kod svih kandidata nedostajale, bez razlike. Ipak, od 2022. godine, razlika između ove dve države, Crne Gore i Srbije, jeste u tome što je prva prepoznala momentum koji je nastao nakon rata u Ukrajini i uspela da, uprkos nezavidnim domaćim političkim okolnostima, formira stabilnu vladu koja je poslala nedvosmislenu proevropsku poruku i upustila se u preko potrebne reforme.
U odnosu na nju, Srbija se našla u situaciji u kojoj je nastavila da sledi svoju politiku "četiri stuba", a istovremeno se suočava sa najvećim građanskim protestima u svojoj savremenoj istoriji, dok ključne reforme i dalje izostaju. Na taj način, Crna Gora je dobila IBAR, odnosno pozitivnu ocenu o ispunjenosti prelaznih merila u oblasti vladavine prava, dok Srbija i dalje pokušava da otvori klaster 3 (konkurentnost i inkluzivni rast). U takvim okolnostima, nije više tajna da je Srbija izgubila status frontrunner-a, dok je Albanija to prepoznala i načinila snažne iskorake kako bi popunila tu prazninu.
U čemu je tajna Albanije?
Nema sumnje da je Albanija dugo delila skepticizam Srbije kada je u pitanju mogućnost otvaranja vrata članstvu u Uniji. To delimično objašnjava njihovu zajedničku inicijativu sa Severnom Makedonijom – Otvoreni Balkan. Iako su lideri ove inicijative proklamovali želju za sprovođenjem zajedničkih napora u cilju brže i bliže ekonomske integracije – kako pre članstva, tako i bez nužne pomoći same Unije – činjenica je da je njeno formiranje odražavalo zamor od pristupnog procesa kod samih kandidata.
Takva inicijativa dugo je izazivala nelagodu u Uniji, koja je smatrala da je poželjnije raditi na inicijativi koja je pod njenim okriljem i koja već ima podršku svih kandidata – Zajedničko regionalno tržište. Iako Tirana, zajedno sa Beogradom i Skopljem, nikada zvanično nije odbacila ovu ideju, bilo je jasno da je kroz Otvoreni Balkan poslata poruka da, ukoliko članstvo nije na vidiku, države regiona mogu pronaći način da međusobno sarađuju nezavisno od same Unije. Ipak, sa početkom rata u Ukrajini, Edi Rama povlači poteze koji menjaju evropsku perspektivu Albanije, nabolje.
Kao prvi korak, pružena je nedvosmislena podrška Ukrajini. Albanija je nastavila da se u potpunosti usaglašava sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Unije i da primenjuje sve sankcije. U tom pogledu, Rama je često bio glasnogovornik potrebe da se čvrsto stane uz Ukrajinu i zauzme oštar stav prema Rusiji. Njegov govor na tu temu iz septembra 2023. godine kao predsedavajućeg Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, dobio je veliku medijsku pažnju i političku težinu. Time je poslata poruka da je Albanija, u ovim kriznim vremenima, država na koju Unija može nedvosmisleno da računa i da je spremna da se konfrontira čak i sa Rusijom, ako je to potrebno.
Tako jeTirana bila u centru evropske pažnje i 16. maja 2025. godine, kada je uspešno organizovala samit Evropske političke zajednice. Iako je reč o formatu koji nadilazi samu EU, nije slučajno što je upravo Tirana izabrana za mesto održavanja ovog skupa, imajući u vidu da je glavni cilj ove inicijative fasilitacija političkih razgovora koji bi doprineli obuzdavanju ruske agresije. U vremenu kada je poglavlje 31 postalo de facto "blokirajuće poglavlje" od čijeg ispunjenja zavisi dalji napredak pregovora – što je postala dodatna otežavajuća okolnost za Srbiju – u slučaju Albanije je ono postalo afirmišuće poglavlje.
Takođe je značajno to što je Rama snažno i uspešno radio na PR kampanji, kako bi prikazao Albaniju kao proevropsku zemlju sa izraženim ambicijama. Videvši da je Crna Gora sebi postavila cilj da ispuni sve kriterijume za članstvo do kraja 2026. godine, Albanija je pratila taj pristup i izabrala kraj 2027. kao svoju ciljnu godinu. Evropska komisija je u oba slučaja ove ciljeve prepoznala kao ambiciozne, ali neophodne ciljeve čiju će realizaciju i podržati. Pored toga, Rama je uspeo da se 2023. godine izbori za otvaranje novog kampusa Koledža Evrope u Tirani. Reč je o čuvenom univerzitetu koji za veliki broj evropskih zvaničnika predstavlja najugledniju instituciju za izučavanje i podučavanje evropskih integracija i vrednosti.
Konačno, pokazao se i kao pragmatičan lider kada je, iste godine, pokazao spremnost da izađe u susret Italiji, državi koja se suočavala s migracionim talasima, tako što je pristao na otvaranje ekstrateritorijalnog migrantskog centra kojim bi Italija upravljala na teritoriji Albanije. Iako taj model na kraju nije u potpunosti zaživeo, politički je bio veoma značajan. Na kraju, tokom parlamentarnih izbora u maju 2025. godine, Rama je celu svoju kampanju zasnovao na ključnom obećanju – ostvarivanju članstva u EU u bliskoj budućnosti. Zahvaljujući ovim potezima, Albanija je uspela da se pozicionira kao kandidat koji ne čeka da mu vrata budu otvorena, već ih samouvereno otključava sopstvenim inicijativama.
Ima li Albanija vremena za opuštanje?
Uprkos svojoj uspešnoj "PR ofanzivi", Albanija nema vremena za opuštanje. Andreas Šider, izvestilac Evropskog parlamenta za Albaniju, rekao je da se ta zemlja "s pravom može nazvati frontrunner-om među kandidatima za članstvo u EU, ali još nismo stigli do cilja". Potom je dodao kako je "ključno nastaviti ovim putem istim tempom i posvećenošću, boreći se protiv korupcije i jačajući vladavinu prava". Drugim rečima, Albanija je uspela da za veoma kratak period ubedi sve članice u svoju proevropsku orijentisanost; međutim, ono što preostaje jeste da se kompletiraju preostale reforme. Najveći paket reformskih mera za Albaniju se odnosio na vetiranje sudija, ali tu se ne može stati.
Prema poslednjem izveštaju Evropske komisije iz oktobra 2024. godine, identifikovano je da Albanija "umereno pripremljena" u poglavljima koji se odnose na vladavinu prava, praćena samo "određenim napretkom" na tim poljima. I izveštaj Evropskog parlamenta iz marta 2025. godine ukazuje bojazan zbog nastavljenog političkog mešanja i pritisaka na pravosudni sistem. Ovo ukazuje da ima još mnogo posla da bi došla tamo gde je Crna Gora, kao jedina država kandidat koja punom parom zatvara preostala poglavlja i za koju je trenutno jedino izvesno da neće naići na nove prepreke na putu ka ostvarivanju članstva.
Može se postaviti pitanje kako je Albanija uspela da otvori toliki broj klastera, iako i dalje postoji značajan prostor za reforme u oblasti vladavine prava. To se delimično može objasniti i metodološkom činjenicom da je Albanija započela pregovore tek nakon što je revidirana metodologija usvojena 2020. godine. Prema toj metodologiji, "mapa puta za poglavlja o vladavini prava, ekvivalentna prethodnim akcionim planovima, predstavljaće merilo za otvaranje." Albanija je tako 2023. godine dobila pozitivan izveštaj o ispunjenosti ovog, jedinog merila za otvaranje, što joj je utrlo put ka otvaranju klastera.
U tome leži ključna razlika u odnosu na Srbiju, koja ima veliki broj merila za otvaranje u različitim klasterima, budući da su ta merila uspostavljena prema starim pravilima igre. Razlika se, dakle, sastoji u tome što je stara metodologija insistirala na ispunjavanju mnogih ključnih reformi na samom početku procesa (što je podrazumevalo ravnomerniju raspodelu preostalih reformi kroz kasnije faze pregovora), dok je prema revidiranoj metodologiji fokus stavljen na brzo otvaranje klastera, uz akcenat na intenzivnijem sprovođenju reformi nakon njihovog otvaranja.
Iako može zvučati trivijalno, pomenuta metodološka novina zapravo ima politički značaj. Ako zamislimo da su pravila revidirane metodologije važila, recimo, od trenutka kada je Srbija započela pregovore 2014. godine, izvesno je da bi do sada otvorila većinu klastera, s obzirom na to da u tom slučaju ne bi postojala merila za njihovo otvaranje. Nasuprot tome, u slučaju Albanije, glavni deo posla dolazi nakon otvaranja klastera, odnosno pre zatvaranja poglavlja. Zamisao iza ovakvog pristupa bila je da se politički snažno podrže kandidati na njihovom putu ka članstvu tako što bi se učinio manje podložnim blokadama i uslovljavanju, a da se time pošalje poruka građanima da je proces dinamičan i verodostojan.
Ipak, iako je i Srbija pristala 2021. godine da igra prema tim pravilima igre – što objašnjava zašto su klasteri uvedeni i u njenom slučaju – ta ista pravila nisu mogla da utiču na to da već uspostavljena merila za otvaranje klastera naprasno nestanu. Zbog toga se može zaključiti da primeri Albanije i Srbije zapravo nisu neposredno uporedivi. To nam, striktno gledano, govori da Albanija zaista može imati veći broj otvorenih poglavlja, ali da to ne znači nužno i da je spremnija za članstvo od Srbije kada je reč o stepenu usvajanja i implementacije pravnih tekovina EU.
Lekcija za Srbiju
Iz gore navedenog postaje jasno da je Albanija, zaista, "politički" gledano pravi frontrunner, dok je "tehnički" gledano blizu, ili čak i iza Srbije. Uprkos tome, bilo bi pogrešno zanemariti značaj velikih iskoraka koje je Albanija ostvarila u kratkom vremenskom periodu. Iako se u njenom slučaju više ne postavljaju merila za otvaranje klastera, to ne znači da neka država članica nije mogla uložiti pravo veta na njihovo otvaranje prilikom usvajanja zajedničke pozicije po klasteru. Stoga njen napredak treba tumačiti kao izraz širokog političkog priznanja od strane država članica kada je u pitanju posvećenost Tirane da iskoristi trenutni momentum.
Ovo predstavlja važnu poruku za Srbiju, koja tek treba da pokaže sličan nivo političke volje i posvećenosti. Srbija mora da razume da proces pristupanja više nije isključivo pitanje tehničke pripremljenosti, već i politički proces koji zahteva jasne, iskrene i višeslojne poteze – one koji će se nedvosmisleno tumačiti kao koraci ka punopravnom članstvu. U slučaju prolongirane stagnacije, otvara se mogućnost da Albanija, u relativno kratkom roku, prestigne Srbiju čak i sa tehničke strane. Prema tome, trenutna situacija zahteva da Beograd mudrom politikom izvuče pouke iz pristupa Tirane – i time povrati svoje mesto među onima koji se smatraju frontrunner-ima u procesu pristupanja Uniji.
(EUpravo zato.rs)