- Vlada Srbije usvojila je Plan 2026 da objedini ključne obaveze iz pregovora sa EU i ubrza pripreme do kraja 2026. godine.
- Dokument ne uvodi nove reforme, već skraćuje rokove i preciznije raspoređuje odgovornost po ministarstvima i poglavljima.
- Praćenje odnosa planiranog i realizovanog trebalo bi da pokaže da li Srbija zaista nadoknađuje izgubljeni tempo u odnosu na Crnu Goru i Albaniju.
U aprilu 2025. Vlada Srbije je usvojila "Plan 2026", dokument koji na jednom mestu objedinjuje najvažnije obaveze koje Srbija treba da završi do kraja 2026. kako bi ubrzala pripreme za članstvo u Evropskoj uniji.
Plan dolazi u trenutku kada Crna Gora i Albanija ubrzavaju pregovore, a Srbiji izmiče pozicija jedne od država koje su najdalje odmakle u regionu.
Sada, kada se ulazi u poslednji reformski semestar predviđen Planom, vredi sagledati šta Plan 2026 zapravo obuhvata, zašto je rok postavljen baš na kraj 2026. i kako njegovo praćenje može pokazati da li Srbija zaista nadoknađuje izgubljeni tempo.
Šta je Plan 2026 i zašto je usvojen?
Vlada Srbije je 11. aprila 2025. usvojila Plan za ispunjavanje najvažnijih obaveza iz procesa pregovora o pristupanju Republike Srbije Evropskoj uniji do kraja 2026. godine. Njegova ideja nije da uvede novi set reformi, već da na jednom mestu poveže obaveze koje već proizlaze iz pregovora i da za veliki deo njih postavi kraći rok.
U njegovoj pripremi korišćeni su Reformska agenda, pregovaračke pozicije Srbije, zajedničke pozicije EU, izveštaji o skriningu, Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina EU (NPAA), kao i drugi planski i implementacioni dokumenti. Sam Plan kao jedan od ključnih razloga za njegovo donošenje navodi političku volju Srbije da ispuni kriterijume za članstvo bez obzira na političku dinamiku unutar EU ili u njenom okruženju.
Dokument pritom naglašava da je Srbija jedina u regionu koja je samostalno pripremila ovakav strateški plan za finalizaciju procesa pristupanja.
Tajming odnosno vreme usvajanja nije nevažno. Tokom 2024. postalo je očigledno da se dinamika proširenja na Zapadnom Balkanu menja. Crna Gora je u junu ispunila privremena merila za poglavlja 23 i 24 (tzv. IBAR) i ušla u fazu zatvaranja poglavlja, dok je Albanija od oktobra počela ubrzano da otvara klastere.
Istovremeno, Srbija je nastavila da neuspešno zagovara otvaranje Klastera 3 (Konkurentnost i inkluzivni rast), dok je izostalo spoljnopolitičko usaglašavanje, čime je ranija slika Srbije kao jedne od država predvodnica (engl. frontrunner) počela da bledi.
Taj trend je kasnije postao još vidljiviji kada je Evropska komisija počela da govori o završetku pregovora sa Crnom Gorom do kraja 2026. i Albanijom do kraja 2027, dok je komesarka Marta Kos javno pominjala i mogućnost članstva 2028. za Crnu Goru i 2029. za Albaniju. Plan 2026 se zato može čitati i kao pokušaj da Srbija u delu procesa koji kontroliše sama pokaže da neće dodatno zaostajati za najbrže napredujućim kandidatima.
Ka transparentnijem praćenju (uspešnosti) ispunjenja reformi?
Sa krajem 2026. kao rokom za kompletiranje najvažnijih unutrašnjih reformi, jasno je da je Vlada sebi i nadležnim institucijama postavila izrazito ambiciozan politički rok.
Direktiva koja je došla sa najvišeg političkog nivoa morala je, makar u određenoj meri, da zada dodatne glavobolje ministarstvima koja su već radila prema dužim planskim horizontima.
To dobija na značaju ako se uzme u obzir da Plan 2026 u značajnoj meri ubrzava prvobitno planiranu dinamiku reformi predviđenih NPAA i Reformskom agendom, čiji su rokovi sezali do kraja 2027. godine.
Plan 2026 je, međutim, i dalje na snazi i ministarstva ostaju obavezana rokovima koje je Vlada njime postavila. Iako se ne može govoriti o njegovoj formalnoj pravnoj suprematiji u odnosu na druge planske dokumente, u političko-operativnom smislu Plan očigledno treba da ima prednost tamo gde postavlja ranije rokove i konkretnije obaveze.
Važna je i metodologija. Plan polazi od analize onoga što nedostaje za ispunjavanje pojedinačnih merila, a zatim ih razlaže na konkretnije aktivnosti. Za svako pregovaračko poglavlje koristi dva obrasca: prvi daje pregled obaveza i koraka potrebnih za ispunjavanje merila, sa rokovima postavljenim po kvartalima, dok drugi popisuje detaljne zakonodavne i institucionalne obaveze i njihove nosioce.
Time politička namera dobija proverljivu formu. Moguće je videti ne samo šta je planirano, već ko je za to odgovoran i do kada je posao trebalo da bude završen. Za poglavlja 23 (Pravosuđe i osnovna prava) i 24 (Pravda, sloboda i bezbednost), Plan ostavlja mogućnost naknadnih dopuna posebnim aktivnostima potrebnim za ispunjavanje prelaznih merila, dok se usvajanje IBAR-a navodi kao jedan od mogućih razloga za njegovu reviziju.
Upravo tu se nalazi njegova šira vrednost. Plan sam po sebi ne može da otvori klaster, zatvori poglavlje ili garantuje članstvo Srbije u EU, jer takve odluke na kraju zavise i od država članica i nivoa poverenja.
Međutim, njegovo pažljivo praćenje može veoma precizno da pokaže šta je Srbija uradila u delu procesa za koji je odgovorna. Ako su obaveze, rokovi i nadležne institucije javno dostupni i redovno praćeni, mnogo je lakše razlikovati stvarni napredak od političkih ambicija. Građani, mediji i civilno društvo tako dobijaju kontrolni mehanizam koji omogućava da se napredak meri na transparentan i na činjenicama zasnovan način.
(EUpravo zato.rs)