Dok evropska odbrana ponovo postaje politički prioritet, Zapadni Balkan ne stoji po strani. Vlade u regionu sve odlučnije napuštaju politiku pukog održavanja postojećih kapaciteta i okreću se ambicioznijoj modernizaciji, jačanju vojnih sposobnosti i obnovi domaće odbrambene industrije.
Obim i pravac modernizacije odbrane odrediće u kojoj meri Zapadni Balkan može da podrži evropske napore za jačanje odbrambene spremnosti, uključujući skromnu, ali opipljivu podršku Ukrajini.
Analiza Instituta Evropske unije za bezbednosne studije ističe da su najefikasniji pristupi praktični, saradnja u odbrambenoj industriji, vojna mobilnost i infrastruktura dvostruke namene koja povezuje Jadran i Crno more. Zapadni Balkan doprinosi evropskoj bezbednosti pre svega tako što održava stabilnost i predvidivost regiona.
"Evropa se ponovo naoružava. Ruski agresorski rat protiv Ukrajine preoblikovao je evropsko bezbednosno okruženje i stavio odbrambenu spremnost u središte politike EU. Ova promena odvija se u uslovima šire nestabilnosti: širenja sukoba na Bliskom istoku, eskalacije tenzija u vezi s Iranom i sve izraženijeg globalnog nadmetanja, obeleženog rastućim turbulencijama u transatlantskim odnosima. Evropske vlade prelaze sa upravljanja krizama na dugoročnu spremnost, proširenje industrijskih kapaciteta i ubrzanu nabavku. Odgovor EU odražava ovu promenu pravca. Instrument „Bezbednosna akcija za Evropu“ (SAFE) u vrednosti od 150 milijardi evra predstavlja kvalitativni iskorak u ambicijama EU u oblasti odbrane. Nakon što su početkom 2026. odobreni nacionalni investicioni planovi, sve su izraženija pitanja o tome koliko brzo se mogu razviti nove sposobnosti, kako obezbediti lance snabdevanja u odbrambenoj industriji i koji partneri će biti uključeni u nastajuću arhitekturu evropske odbrambene spremnosti", piše u studiji.
U ovom kontekstu, spremnost ima praktično značenje. Ona zavisi od konkretnih preduslova: koridora vojne mobilnosti za brzo premeštanje snaga i opreme, pristupa transportnoj i energetskoj infrastrukturi, otpornim lancima snabdevanja u odbrambenoj industriji i pouzdanim političkim partnerima duž tih pravaca. Ovi zahtevi prevazilaze formalne granice EU.
Ako Zapadni Balkan ne može da upravlja sopstvenom bezbednošću, postaje trajno opterećenje za upravljanje krizama EU. Ako može, postaje strateški adut evropske odbrane.
Zapadni Balkan nalazi se unutar tog šireg bezbednosnog prostora, iako je samo delimično uključen u politički okvir EU. Istovremeno, više vlada u regionu jača svoju bezbednosnu poziciju i nudi praktičnu saradnju, uključujući učešće u mirovnim misijama i podršku Ukrajini.
Ipak, rasprave o odbrambenoj spremnosti EU i dalje imaju tendenciju da potcene značaj regiona za mobilnost, otpornost i političku pouzdanost. To je važno jer Zapadni Balkan ne polazi od nule. Region raspolaže nasleđenim bezbednosnim kapacitetima oblikovanim decenijama upravljanja odbranom u uslovima neizvesnosti.
Odbrambene industrije, obučene bezbednosne elite i institucionalno pamćenje održavanja velikih konvencionalnih snaga i dalje su deo regionalnog pejzaža. Tokom Hladnog rata, nekoliko zemalja oslanjalo se na samodovoljnost umesto na saveznička bezbednosna jamstva, razvijajući navike mobilizacije, upravljanja logistikom i teritorijalne odbrane. Ovo nasleđe ne može zameniti savremene sposobnosti ili reforme, ali objašnjava zašto neke zemlje regiona mogu brže nego što se često pretpostavlja da apsorbuju produbljenu odbrambenu saradnju.
"U sadašnjem bezbednosnom okruženju EU napreduje u oblasti odbrane brže nego što proces proširenja može da je prati. Stoga bi EU trebalo, gde je to izvodljivo, da uključi partnere sa Zapadnog Balkana koji ispunjavaju jasne kriterijume u upravljanje odbranom EU, da ih uključi u okvire vojne mobilnosti (uključujući Solidarity Pool i projekat PESCO Military Mobility) i da poveća ulaganja u infrastrukturu dvostruke namene širom regiona. Modernizacija snaga i obnova odbrambene industrije na Zapadnom Balkanu takođe su važni za širi evropski napor ponovnog naoružavanja, uključujući i praktičnu podršku Ukrajini, makar u skromnom obimu", navodi se u studiji čiji su autori Bojana Zorić, analitičarka za javne politike, EUISS i Iliriana Gjoni, istraživačka analitičarka, Carnegie Europe.
Zauzvrat, vlade Zapadnog Balkana moraju produbljenu saradnju da prate većom domaćom odgovornošću za stabilnost, bezbednost i otpornost. Ponavljajuće tenzije i institucionalna fragmentacija retko ostaju lokalnog karaktera: one stavljaju na probu koheziju EU i troše oskudnu stratešku pažnju. Ako se pravilno fazno uskladi, odbrambena saradnja može ojačati spremnost, smanjiti troškove upravljanja krizama i učvrstiti kredibilitet politike proširenja.
Zapadni Balkan deo evropskog bezbednosnog okvira
Zapadni Balkan već čini deo evropskog bezbednosnog okvira, bez obzira na to da li EU to želi da prizna ili ne. Kako EU povećava svoje ambicije u oblasti odbrane, ta neodređenost postaje teret u širem susedstvu. Spremnost na produbljivanje odbrambene integracije ubrzava se brže nego politički i upravljački uslovi potrebni da je održe.
Rezultat je predvidiv: veća zavisnost od spoljnjih aktera, fragmentisana bezbednosna saradnja i povećani rizici od curenja sposobnosti i informacija. Zato se dublja odbrambena saradnja sa Zapadnim Balkanom zasniva na tri strateška uslova, od kojih svaki ima neposredne bezbednosne implikacije za EU.
Prvo, upravljanje je bezbednosna varijabla, jer odbrambena saradnja podrazumeva prenos resursa, pristupa i poverenja. Veća izdvajanja za odbranu povećavaju rizik od korupcije. Ako je civilni nadzor slab, a postupci javnih nabavki netransparentni, saradnja može učvrstiti zarobljavanje države i olakšati koruptivne prakse. Tada izgradnja kapaciteta može stvoriti ranjivost, a ne otpornost. To je važno za agendu odbrambene spremnosti EU.
Nestabilnost ili neusklađenost u regionu mogu povećati troškove, usporiti tempo i zakomplikovati sprovođenje odbrambenih planova EU. Poverenje zavisi od osnovnih zaštitnih mehanizama: transparentnih tendera, nezavisnog nadzora i verodostojne primene pravila.
Drugo, interoperabilnost je politički izbor. Za EU je interoperabilnost sa Zapadnim Balkanom važna jer se operacije EU i NATO-a već oslanjaju na zajednički vazdušni prostor, tranzitni pristup i koordinaciju u kriznim situacijama širom regiona. Kada vlade usklađivanje tretiraju kao transakcioni odnos, predvidivost trpi.
Treće, uključivanje mora biti uslovljeno, ali i kredibilno. Traženje od partnera da preuzmu veće bezbednosne odgovornosti uz nejasna obećanja o integraciji podstiče balansiranje i stratešku neodređenost. U takvom okruženju učvršćuju se taktike delovanja u "sivoj zoni". Nerešeni sporovi u vezi sa granicama i statusom, posebno između Beograda i Prištine, kao i ustavne krize u Bosni i Hercegovini, ostavljaju vlast fragmentisanom između lokalnih vlada, misija EU i mandata NATO-a. Ova fragmentacija smanjuje percipiranu cenu eskalacije, omogućavajući i lokalnim akterima i spoljnim silama da primenjuju hibridni pritisak ispod praga otvorenog rata.
Ovi uslovi su važni jer Zapadni Balkan utiče na evropsku bezbednost kroz tri međusobno povezane strateške ravni: transatlantsku dinamiku, evropske odbrambene ambicije i regionalnu stabilnost. Na transatlantskom nivou, Evropa više ne može da podrazumeva da će SAD dosledno pružati isti nivo pažnje, predvidivosti ili kapaciteta za brzo reagovanje u evropskoj bezbednosti. Znaci američkog povlačenja iz evropske bezbednosti već su vidljivi. Političke odluke SAD sve češće zamenjuju predvidivost transakcionim pristupom, često na načine koji unose nestabilnost u šire strateško okruženje.
Od Evropske bezbednosne strategije iz 2003. godine, EU stabilnost u svom susedstvu definiše kao ključni strateški interes. U današnjem kontekstu, Evropi su potrebni partneri na svojim granicama koji su predvidivi, bezbedni i operativno pouzdani – a ne dodatni izvor ranjivosti. Sa nekoliko članica NATO-a (Albanija, Crna Gora i Severna Makedonija), kao i Bosnom i Hercegovinom i Srbijom uključenim kroz program Partnerstvo za mir, region već čini deo bezbednosne arhitekture NATO-a, bez obzira na formalno članstvo.
"Saveznici u okviru NATO-a redovno patroliraju i obezbeđuju vazdušni prostor iznad Albanije, Crne Gore i Severne Makedonije kroz rotacione aranžmane vazdušnog nadzora, dok na Kosovu* misija KFOR pod vođstvom NATO-a, na osnovu mandata UN, zadržava nadležnost nad bezbednošću u nižem vazdušnom prostoru", navodi se u studiji.
(EUpravo zato.rs)