Tri dana nakon ruske invazije na Ukrajinu, Evropska unija je donela istorijsku odluku da finansira naoružavanje Kijeva, srušivši time dugogodišnji evropski tabu.
Žozep Borelj, visoki predstavnik EU, tvrdio je da ako EU može da koristi svoja sredstva za podršku zemljama kao što je Mozambik, trebalo bi da bude u stanju da podrži savezničku Ukrajinu kada joj je to potrebno.
Brisel je već 27. februara 2022. predložio 500 miliona evra iz Evropskog mirovnog fonda (EPF) za kupovinu oružja, što je prvi put da je novac EU korišćen za pomoć u vidu ubojite vojne opreme. Vanrednost situacije donela je ovaj presedan kada se radi o delovanju Evropske unije u sferi spoljne politike.
Ova odluka je dovela do značajnog pomaka u evropskoj odbrambenoj politici, koja je nekoliko decenija bila zanemarivana. EU je brzo postala jedan od najvećih ukrajinskih donatora, prva ispod SAD-a. EPF je proširio svoj doprinos, sa početnih 500 miliona evra narastao je na 3,1 milijardi evra, čime je omogućio isporuku tenkova, helikoptera i raketnih sistema. Potez je izazvao dodatnu bilateralnu podršku država članica, stvarajući kolektivne napore da se Ukrajina naoruža u njenoj odbrani od Rusije.
Nova Evropska komisija Ursule fon der Lajen u svom sastavu ima i prvi put komesara za odbranu, dok je tu ulogu od 2022. de facto obavljao Tijeri Breton kao komesar za unutrašnje tržište.
Do kraja ove godine, pitanje pomoći Ukrajini može dobiti i nove formate, ali i strukturu. U dosadašnjem periodu Evropska unija bila je ključna kao organizacija kada se radi o finansijskoj pomoći Kijevu sa preko 40 milijardi evra (više od SAD-a), dok su oko vojnih pitanja veću pomoć poslale države članice pojedinačno. Kada se radi o samim finansijama, od pomoći će biti skorije dogovoreni transfer sredstava Evropske unije kroz pozajmicu od novih 35 milijardi evra do 2025. koji bi se vraćali kroz prinose od zamrznute ruske imovine pod sankcijama.
Iako Viktor Orban radi na sabotaži ovog plana, deluje da će evropski lideri pronaći proceduralni način za ovaj transfer. Navedena velika tranša bi za Ukrajinu bila važna, jer se zbog nepredvidive trke za američkog predsednika, postoji rizik da dolazak Trampa na vlast može smanjiti američki doprinos odbrani Ukrajine.
U prvim mesecima rata ključna pomoć je osim Britanije i SAD-a došla od država koje su nekada činile Varšavski pakt i koje su u svojim rezervama još imale sovjetsko naoružanje. Transfer ovog arsenala, sa kojim su ukrajinske snage već imale iskustva, bio je ključan da bi se početni gubici ukrajinske vojske brzo nadoknadili. Tenkovi T-72, oklopna vozila poput BMP-1, lovci MiG-29, različiti stari sovjetski helikopteri i artiljerija iz Poljske, Slovačke, Češke Republike i drugih država relativno su se brzo našli na frontu. Evropske države su nakon toga, uz naravno SAD i druge saveznike, nastavile da šalju naprednije komade opreme i iz svoje proizvodnje.
Deluje da će i budući transferi više biti na ovom tragu, jer starih sovjetskih komada opreme u svetu ima sve manje, a zbog gubitaka ima ih i manje u samoj Rusiji. Zbog toga, evropske države užurbano rade da povećaju svoju proizvodnju vojne opreme i naročito granata od 155mm koje su ključne za odbranu Ukrajine. EU je, recimo, sebi nametnula cilj da uskoro proizvodi više od 1,5 miliona granata od 155mm godišnje, dok je u 2022. proizvodila tek oko 250.000. Njihova potrošnja je na svakodnevnom nivou ogromna, jer u lošijim mesecima Ukrajina dnevno troši oko 2.000 granata, a kada ih ima više na raspolaganju i više od 7.000 u danu.
U ovoj oblasti kompanije koje se bave proizvodnjom će dalje imati pomoć od same Unije, a najvažniju ulogu unutar same Evrope i budućeg snabdevanja Ukrajine imaće Nemačka. Njena kompanija "Rheinmetall" trenutno najviše ulaže u podizanje kapaciteta proizvodnje, otvara nove pogone u Evropi, ali i nalazi dobavljače iz najrazličitijih delova sveta od Australije do afričkih zemalja.
Cilj ove kompanije je da ima proizvodnju dovoljnu za dugoročno snabdevanje Ukrajine, jer od proizvodnje od oko 100.000 granata u 2022. ide ka cilju da od 2027. proizvodi 1.100.000 granata po godini.
To će staviti Nemačku na mesto ključnog partnera Ukrajine, jer se po nivou vojne pomoći popela na drugo mesto u svetu, odmah ispod SAD-a. Nemački kancelar Olaf Šolc najavio je 11. oktobra novi paket vojne pomoći u vrednosti od oko 1,5 milijardi dolara za Ukrajinu i to u prisustvu predsednika Zelenskog. Ovaj paket obuhvata raznu vojnu opremu od spomenute municije i oklopnih vozila do protivvazdušne opreme i radara, koji su u zimskim mesecima deficitarni Kijevu. U prethodnim ratnim godinama ukrajinski elektro-energetski sistem se suočavao zimi sa brojnim napadima ruske avijacije i dronova, te je svaki raketni protivvazdušni sistem transferisan u Ukrajinu bio od visoke vrednosti. U ovoj oblasti su zapadni saveznici bili dosta manje efikasni sa transferima, a naročito Evropljani.
Ko god pobedio na američkim izborima i šta god bio razvoj situacije na samom frontu, evropske države će zbog svoje bezbednosti morati da nastave podizanje vojnih kapaciteta i naoružavanje Ukrajine. Dugoročna pomoć Ukrajini i podizanje domaćih vojnih i industrijskih kapaciteta su najbolja mera odvraćanja ruske pretnje.
Evropska unija će morati da udvostruči svoje trenutne napore za vojnu podršku u slučaju da više ne bude podrške SAD-a. Ovo jeste izazov, ali na kraju pitanje političke volje. Zemlje EU, iako često trpe kritike dela građana oko nivoa potrošnje na Ukrajinu, među najbogatijima su na svetu i do sada nisu potrošile ni 1 odsto svog BDP-a za podršku Ukrajini.
Osim nekoliko zemalja, poput baltičkih republika i nordijskih država, većina članica EU uz svu pompu nije potrošila čak ni 0,5% BDP-a za ovu namenu. Zato će se naoružavanje Ukrajine izvesno nastaviti, ali će dobijati nove formate i strukturu, a sve će više zavisiti od Berlina, a ne od Brisela ili Vašingtona.