U petak, 17. jula, Srbija i Sjedinjene Američke Države održavaju prvu sednicu Strateškog dijaloga u istoriji svojih odnosa. Izgovorena ovako, ta rečenica zvuči kao još jedna diplomatska vest u nizu, od onih koje se objave ujutru, a zaborave do večeri. Ali onaj ko zna kako Vašington zaista funkcioniše, razume da je reč o pomaku kakav se u odnosima dve zemlje nije dogodio decenijama.
Zato vredi da odmah raščistimo šta Strateški dijalog jeste, a šta nije. Nije međunarodni ugovor. Nije garancija da će se Vašington automatski složiti sa svime što Beograd govori. Nije ni svečanost za fotografe. Reč je o institucionalnom mehanizmu, stalnom okviru u kome predstavnici dve države redovno, po utvrđenom ritmu i utvrđenim temama, razgovaraju o bezbednosti, energetici, privredi, tehnologiji i regionalnoj stabilnosti. U Vašingtonu to znači jednu jedinu, ali presudnu stvar. Srbija više nije tema o kojoj se odlučuje, već sagovornik koji sedi za stolom. Dobijamo rezervisanu stolicu i, što je možda još važnije, u svakom trenutku imamo koga da pozovemo.
Razlika je suštinska. Decenijama smo bili naviknuti da o nama govore drugi, kroz filtere koji nam nikada nisu bili naklonjeni.
Institucionalni mehanizam upravo tu asimetriju ublažava, jer odnos više ne zavisi isključivo od toga da li će druga strana u datom trenutku pokazati interesovanje, već postoji utvrđen format za redovan razgovor i razmatranje stavova.
Srbija više nije tema o kojoj se odlučuje, već sagovornik koji sedi za stolom. Dobijamo rezervisanu stolicu i, što je možda još važnije, u svakom trenutku imamo koga da pozovemo.
Ovo, naravno, nije palo s neba. Predlog za pokretanje Strateškog dijaloga predstavljen je američkim i srpskim zvaničnicima još u septembru 2024. godine, na prvom Pupin forumu u Vašingtonu. Potom smo ga široj javnosti predstavili u oktobru iste godine. Tada je mnogima delovao kao ambicija bez pokrića. Danas je realnost. To je dobra prilika da se podsetimo da se ozbiljni odnosi ne grade deklaracijama i emocijama, nego strpljivim radom koji rezultate daje tek posle godina.
A rezultati su već merljivi. EXIM banka nedavno je odobrila finansiranje 5G mreže Telekoma Srbija, što je jasan otklon od kineske infrastrukture. Kancelarija američkog trgovinskog predstavnika već pregovara o sporazumu o recipročnoj trgovini. Prioriteti koje je Beograd postavio, energetika i infrastruktura, veštačka inteligencija i napredne računarske tehnologije, odbrambena saradnja i investicije, LNG i data centri, nisu lista želja već sektorski plan.
Mađarska je, za poređenje, status strateškog partnera pretvorila u ekonomski skok, jer su američke finansijske i tehnološke kompanije počele da koriste Budimpeštu kao kapiju ka Evropi. To je precedent vredan pažnje.
Udaljava li nas Strateški dijalog od Evrope?
I tu dolazimo do pitanja koje će se neizbežno postaviti: udaljava li nas ovo od Evrope? Odgovor je ne, i to iz razloga koji je očigledan svakome osim onima kojima takva dilema politički odgovara. Izbor između Vašingtona i Brisela ne postoji u stvarnosti, već samo u našem javnom diskursu. Evropska unija je ubedljivo naš najveći trgovinski partner, najveći investitor i najveći donator. Niko trezven to ne dovodi u pitanje.
Pogledajmo, uostalom, ko unutar same Unije ima najjače odnose sa Amerikom. Poljska. Baltičke države. Mađarska. Sve su to članice EU, i njihove američke veze ne podrivaju im položaj u Uniji, one ga jačaju. Snaga za jednim stolom uvećava vašu vrednost za drugim.
Ono što jeste vredno reći naglas jeste ironija trenutka. Dok Vašington otvara vrata, pojedine članice Unije svoja drže zatvorena. Evropska komisija je u pet uzastopnih godišnjih izveštaja potvrdila da je Srbija ispunila merila za otvaranje Klastera 3, a u julu uputila i vanrednu preporuku da se on otvori. Konsenzusa, međutim, nema, a od 2021. godine nismo otvorili nijedno poglavlje. To nije argument protiv evropskog puta. To je argument za državu koja ne zavisi od jednog jedinog koloseka.
Ali budimo pošteni i prema sebi. Najveća greška koju bismo mogli da napravimo jeste da Strateški dijalog pretvorimo u alibi za odustajanje od reformi. Vladavina prava, nezavisne institucije, predvidivi sudovi i transparentne nabavke nisu briselski hir, to su preduslovi za one iste investicije koje nam Strateški dijalog obećava. Američki kapital ne dolazi tamo gde su pravila nesigurna. Iste reforme, dakle, služe oba stola.
Srbija u petak dobija nešto što decenijama nije imala. Pitanje više nije da li nam je prilika data. Pitanje je hoćemo li imati strategiju da je iskoristimo, ili ćemo, po staroj navici, čekati da neko drugi napiše našu priču umesto nas.