Kira Starmera čak i njegovi protivnici smatraju pristojnim čovekom, vrlo vrednim i učtivim, a ipak je bio najmanje omiljeni britanski premijer otkako postoje savremena politička istraživanja javnog mnjenja.
Starmer je doveo Laburističku partiju do ubedljive pobede na parlamentarnim izborima u julu 2024, osvojivši 411 mesta u Donjem domu, uz većinu od 174 poslanika. To je bio treći najbolji rezultat za laburiste, posle ubedljivih pobeda Tonija Blera 1997. i 2001. godine.
"Ujedinjeno Kraljevstvo je dobilo priliku da povrati svoju budućnost", rekao je tada Starmer.
Međutim, postojali su znaci upozorenja. Njegova pobeda je ostvarena sa svega 34 odsto glasova.
U ponedeljak je podneo ostavku na mesto premijera.
"Svaka odluka koju sam doneo bila je vođena time da na prvo mesto stavim zemlju koju volim. Zato ću podneti ostavku i na mesto lidera Laburističke partije", rekao je.
Bivši vrhunski pravnik, Starmer je godinama vodio Državno tužilaštvo i bio poznat po metodičnosti i oslanjanju na procedure. Kao relativni novajlija u politici, došao je na čelo Laburističke partije posle Džeremija Korbina 2020. godine, nakon samo pet godina provedenih u Donjem domu.
Međutim, relativno ograničena popularnost laburista posle izbora 2024. brzo je počela da opada, zajedno sa Starmerovim rejtingom.
"Nije definisao u šta veruje kao ni u šta veruje Laburistička partija. Nema narativ, priču o svojim dugoročnim ciljevima, o tome šta želi i u kom pravcu ide", rekao je Džon Kertis, profesor politike na Univerzitetu Stratklajd i jedan od najuglednijih britanskih analitičara javnog mnjenja.
"Starmer je veoma pametan pravnik. Ono što mu očigledno nedostaje jesu politički instinkt i harizma lidera", dodao je.
Tim Bejl, profesor sa Univerziteta Kvin Meri u Londonu, nedavno je opisao Starmera kao "lošeg komunikatora koji je zabrljao u prvim mesecima na funkciji. Nedostajala mu je vizija koja bi inspirisala i njegove poslanike i javnost", istakao je za Al Džaziru.
Omraženi lider
Godinu dana nakon dolaska na vlast, prema istraživanju agencije Ipsos, neto zadovoljstvo Starmerom palo je na minus 66, što je bio najniži zabeleženi rejting bilo kog premijera još od 1977.
Od tada se jedva popravio i trenutno iznosi oko minus 60. Čak 76 odsto građana nezadovoljno je Starmerom, a svega 16 odsto ima pozitivan stav.
Čak je i njegova konzervativna prethodnica Liz Tras, čiji je politički mandat od 49 dana bio predmet podsmeha jer je "bio kraći od roka trajanja zelene salate", u Ipsosovim istraživanjima pala "samo" do minus 51.
Ipak, Starmer je postao premijer u teškom trenutku, nakon više od decenije vladavine konzervativaca. Britanci su se suočavali sa velikim troškovima, opterećenim javnim finansijama i prepunim zatvorima. Od samog početka morao je da donosi teške odluke.
Godinama su laburisti pokušavali da se oslobode imidža neodgovornosti u vođenju ekonomije, za razliku od konzervativaca, koji sebe predstavljaju kao stranku niskih poreza i fiskalne odgovornosti.
"Starmerov projekat upravljanja je imao za cilj da pretvori Laburističku partiju u novu Konzervativnu stranku", rekao je Oliver Iglton, autor knjige "Starmerov projekat: put ka desnici".
Kako su se konzervativci tokom Bregzita pod Borisom Džonsonom preoblikovali u populističku stranku koja se obraća radničkoj klasi, politički centar je ostao upražnjen, a Starmer je obećao da će ga zauzeti i konsolidovati državu.
Kriza identiteta, skandali i izborni gubici
Međutim, neki su smatrali da tako preoblikovana Laburistička partija nema jasno definisan politički identitet, a da njenom lideru fali politički instinkt koji je potreban da obezbedi lojalnost u poslaničkim klupama.
Starmer, diplomac Oksforda, sin medicinske sestre i zanatlije, optuživan je da je previše oprezan i neodlučan, uprkos snažnoj parlamentarnoj većini.
Njegovi poslanici su mu se suprotstavljali pri ključnim glasanjem, a čak su ga primorali da napravi zaokret u politici socijalne zaštite i reformi. Stranku je dodatno pogodio niz ostavki, smena i rekonstrukcija, što nije bilo u skladu sa njegovim predizbornim obećanjem da će okončati godine haosa pod konzervativcima.
Dodatni udarac njegovoj političkoj karijeri bio je izbor Pitera Mendelsona za ambasadora u SAD, čoveka koji je dva puta bio primoran da napusti funkciju zbog etičkih pitanja. Starmer mu je dao tu funkciju uprkos saznanjima da se družio sa osuđenim seksualnim prestupnikom Džefrijem Epstajnom.
Premijer je rekao da nije znao razmere njihovog odnosa i izvinio se Epstajnovim žrtvama.
Situacija se dodatno pogoršala kada je u aprilu postalo jasno da je Ministarstvo spoljnih poslova odobrilo Mendelsonovo imenovanje uprkos protivljenju bezbednosnih službi.
Nekoliko nedelja kasnije, na lokalnim izborima u maju, dok su laburisti pretrpeli velike gubitke, pobednik Najdžel Faraž dodatno je učvrstio svoju poziciju kao alternativa establišmentu.
"Starmer je došao na vlast misleći da će sve samo od sebe da se reši ako Laburistička partija obezbedi stabilnost", rekao je Anand Menon, profesor evropske politike i međunarodnih odnosa na Kraljevskom koledžu u Londonu.
"Da biste se suprotstavili populizmu, morate dokazati da mejnstrim politika može da donese rezultate ljudima, a on to nije uspeo", dodao je.
Prema njegovim rečima, laburisti su pogrešno razumeli glavni problem zemlje - potrebu za hrabrim ekonomskim reformama.
Ekonomske greške Kira Starmera
Da bi finansirali planiranu potrošnju, laburisti su pokušali da uštede na drugim mestima.
Međutim, Starmerov prvi veliki pogrešan potez bilo je ograničenje zimskog dodatka za grejanje za penzionere. U pitanju je jednokratna pomoć od nekoliko stotina funti. Vlada je kasnije promenila odluku, ali šteta je već bila učinjena, i to zbog relativno male uštede u budžetu.
U oktobru 2024. budžet ministarke finansija Rejčel Rivs našao se na udaru kritika zbog povećanja poreza.
Kako su se greške nizale, više ministara iz kabineta ga je pritiskalo da odredi rok za odlazak sa funkcije.
Ministar zdravlja Ves Striting, koji nije krio svoje političke ambicije, napustio je vladu 14. maja.
Striting nije pokrenuo borbu za lidersku poziciju, ali je u pozadini bio gradonačelnik Mančestera Endi Burnam, koga britanski mediji nazivaju "Kraljem Severa", aludirajući na "Igru prestola".
Međutim, Burnam je najpre morao da se vrati u Donji dom da bi mogao da postane premijer.
Nakon što mu je u početku blokirao ostavku na mesto gradonačelnika kako bi učestvovao na dopunskim izborima, Starmer je popustio.
Burnam je potom ubedljivo pobedio u izbornoj jedinici Mejkerfild, osvojivši više od 50 odsto glasova.
Za ogromnu većinu laburističkih poslanika, koji strahuju da bi na sledećim izborima mogli da izgube mandate od Reform UK, Faražove stranke, Starmer je morao da ode, a Burnam je bio očigledan naslednik.
Prema Bejlu, Burnam "ume da uspostavi kontakt s javnošću i deluje kao neko ko jasno zna u kom pravcu zemlja treba da ide".
(EUpravo zato/Al Jazeera)