Na jednoj od visokih padina Gvajane, jedan od brojnih ekologa širom sveta pokušava da pričvrsti kameru za stablo drveta dok "levitira" u krošnji. Osiguran konopcima i sa šlemom na glavi, za njega ovo predstavlja samo još jedan radni dan.
Njegova misija je: zabeležiti život koji se skriva na vrhovima drveća. Dok to radi, njegov kolega sedi za računarom na hiljade kilometara dalje, gledajući u podatke sa kamere - već pretvorene u obrasce zahvaljujući veštačkoj inteligenciji.
Na drugom kraju sveta, robot polako klizi preko stenovitih padina, dok njegova kamera beleži svaku biljku, svaki cvet koji se drži na alpskim stenama i protivi zakonima fizike, vetra i hladnoće. Botaničari, s druge strane, prate njegov rad iz tople laboratorije, analizirajući slike i podatke pomoću algoritama koji mogu prepoznati i najsitnije detalje na lišću.
Ovi autonomni sistemi ne samo da štede vreme i smanjuju rizik od pada ili povrede na nepristupačnom terenu, već i omogućavaju kontinuirano praćenje tokom cele sezone. Dok su naučnici nekada mogli da posete samo nekoliko lokacija mesečno, oni sada mogu da prate promene koje se odvijaju svakog dana, beležeći rast ili cvetanje biljaka u gotovo realnom vremenu.
Ovako počinje priča o jednom od najnovijih fenomena u ekologiji: naučnici sve manje provode vreme u prirodi, a sve više pred ekranima. Umesto gumenih čizama, mnogi koriste algoritme i velike baze podataka da bi razumeli kako se čitavi ekosistemi menjaju, neretko, udaljeni hiljadama kilometara.
Između piksela i divljine
Ovo nisu izolovani slučajevi. Sve veći broj studija koristi daljinske senzore, satelitske snimke i alate koji analiziraju ogromne količine podataka. AI omogućava brzinu i obim koji su za ekologe pre 20 godina bili nezamislivi.
Uz nesporno korisne strane - preciznije prognoze uticaja klimatskih promena i brže pravljenje modela čitavih ekosistema - raste i zabrinutost. Neki stručnjaci tvrde da ovi alati zamenjuju neposrednu, ljudsku povezanost s prirodom.
Stariji ekolog Kevin Gaston sa Univerziteta u Ekseteru, Velikoj Britaniji, koji je decenijama obilazio močvare i planine rekao je za časopis Nature, da mlađe kolege "ređe izlaze napolje" i da možda gube onu intuitivnu mudrost koju donosi direktno iskustvo - osećaj vetra, zvuka insekata ili nepredvidivih promena okoline. Ovo prema njegovom mišljenju može dovesti do slabijeg razumevanja ekologije i svim opasnostima sa kojima se ista susreće.
Premeštanje fokusa, zabrinjava mnoge. Tvrde da nije u pitanju samo promena alata, već načina na koji ljudi doživljavaju prirodu i svoje mesto u njoj. Tehnologija omogućava da se globalne promene prate i modeliraju s neverovatnom preciznošću.
Ali, dok se AI sve više uvlači u laboratorije, postoje oni koji se pitaju - da li će nove generacije, ekologa, biologa, botaničara i naučnika iz srodnih oblasti, znati više o podacima nego o samoj prirodi i da li će to biti dovoljno da se suočimo sa svim problemima usled klimatskih promena?