Reciklaža i odlaganje otpada je bolna tema u Srbiji. Svi smo svesni da bi situacija mogla mnogo bolje da izgleda kako bi naša sredina bila čistija, a već nekoliko godina se govori i o tzv. depozitnom sistemu.
Radi se o prikupljanju i reciklaži ambalažnog otpada, prvenstveno plastičnih, staklenih i aluminijumskih flaša i limenki.
Potrošači bi prilikom kupovine pića plaćali dodatnu naknadu (depozit), koju mogu dobiti nazad kada ambalažu vrate na predviđena mesta. To je ono što mi uglavnom zovemo kaucijom, ali bi se ovoga puta podrazumevalo da se ambalaže, flaše ili limenke odlažu u za to predviđene reciklažne automate što i jeste najveći problem u našoj zemlji.
Iako su državni zvaničnici najavljivali da bi depozitni sistem u Srbiji mogao da bude uveden 2027. godine, za sada nema naznaka da bi to moglo tako i da se dogodi.
Igor Jezdimirović iz organizacije Inženjeri zaštite životne sredine je na nedavnom WWF-ovom Forumu ekoloških politika istakao da "ne veruje da je to moguće pre 2030. godine".
"Veliki deo povraćaja ambalaža bi trebalo da se odigrava u malim prodavnicama gde se inače kuburi sa prostorom. Pitanje je kako će taj proces izgledati", objasnio je Jezdimirović glavnu prepreku za uvođenje depozitnog sistema.
Ipak, prema njegovim rečima, to ne znači da nam sistem nije potreban pogotovo ako se približavamo evropskim standardima.
Ekonomski podsticaj građana uvek daje rezultat i time treba da se rukovodimo, smatra Jezdimirović i dodaje da je politička odlučnost ta koja nedostaje.
Kako bi depozitni sistem trebalo da izgleda i kakva su iskustva naših komšija, razgovarali smo sa Anom Mileusnić iz organizacije Zelena akcija u Hrvatskoj.
Depozitni sistem "čisti okolinu"
Sistem povratne naknade je u Hrvatskoj uveden 2005. i dosad se pokazao kao najuspešniji sistem odvojenog prikupljanja.
"On garantuje veću stopu prikupljanja otpadne ambalaže od pića i omogućava kvalitetnu sirovinu za reciklažu. Takođe, takav sistem zbog ekonomske motivacije dokazano 'čisti okolinu'. Sve funkcioniše tako da se prilikom kupovine plati kaucija za ambalažu, a ona se vrati kupcu vraćanjem ambalaže na mesta određena za preuzimanje ambalaže, što su sve trgovine koje prodaju proizvode u takvoj ambalaži, a veće su od 130 kvadratnih metara. One su dužne da preuzmu ambalažu koja se kasnije šalje na reciklažu. Budući da je uglavnom reč o PET ambalaži koja ima najveći potencijal za efikasno recikliranje, trebalo bi od nje da dobijemo visokookvalitetan reciklat povoljan za izradu materijala koji dolaze u kontakt s hranom", objašnjava Ana Mileusnić za EUpravo zato.
U Hrvatskoj je, osim PET ambalaže, u sistem uključena i ambalaža od stakla, limenke i pakovanja mlečnih proizvoda.
Zelena akcija je sa drugim udruženjima za zaštitu životne sredine pozvala Ministarstvo da proširi povratnu naknadu i na ostale tečne jestive i kozmetičke proizvode poput ulja, pasiranog paradajza i deterdženata za veš.
"Ekološki najprihvatljivija opcija je ambalaža koja se ponovo koristi, poput staklene ambalaže za pivo. Takav sistem, ponovno punjive, odnosno povratne ambalaže je krajnji cilj zagovaračke kampanje vezane uz smanjenje nastanka otpada i uštedu resursa", dodala je.
Visina naknade za povraćaj ambalaže (kaucija) ključno pitanje
Visina naknade koja je u Hrvatskoj svega 10 centi je sramotno niska, a problematično je to što u Hrvatskoj jedna kompanija drži monopol nad preuzimanjem takve vrste ambalaže. Kao što sam ranije spomenula, PET ambalaža ima veliki potencijal za visokokvalitetan reciklat, međutim ako uopšte dođe do reciklaže", poručila je Mileusnić. Prema njenim rečima, sumnjičavi su kada je reč o statistici o reciklaži, budući da se sve što je preuzeto računa kao reciklirano.
"Osim toga, reciklaža plastike je vrlo nezahvalan proces, a incidenti su vrlo česti i razorni, upravo zbog upornog zagađenja i teških hemikalija koje se dodaju u plastiku. Upravo zato dolazi do fenomena u kojem zagađivači biraju najranjivije zajednice za izgradnju takvih pogona", objasnila je.
Sa druge strane, ono čime su do sada zadovoljni je vraćanje ambalaža mlečnih proizvoda i proširenje sistema na svu ambalažu za pića zapremine do 3 litra.
"Mi smatramo da bi sistem bio prigodan i za ambalažu veću od 3 litra, kao i za druge proizvode osim pića. Ono za što se zalažemo je kompletan prelazak s jednokratne ambalaže koja nakon jednog korišćenja završi na 'reciklaži', na povratnu ambalažu koja se može koristiti više puta pre nego što ode na preradu, čime se povećava energetska efikasnost i štede resursi", rekla je naša sagovornica.
Koliko su građani, a koliko trgovci zainteresovani za reciklažu?
Prema njenim rečima, građani su se navikli na reciklažu, ali možda nisu svi zainteresovani za povraćaj ambalaža.
"Povraćaj ambalaže u Hrvatskoj zadobio je jednu socijalnu dimenziju, tako da postoji ceo paralelni sistem prikupljanja, prvenstveno se radi o ljudima nižeg socioekonomskog statusa poput penzionera ili beskućnika. Čak i aktuelno povećanje naknade na 10 centi ne čini situaciju povoljnijom nego 2005. godine kada je sistem uveden, budući da 10 centi u današnjoj ekonomiji vredi manje nego 50 lipa pre 20 godina. Problem je da takav otpad, iako ima direktnu monetarnu vrednost, i dalje zna da završi u mešanom otpadu, posebno staklena ambalaža koja nije toliko praktična za vraćanje.
Kada je reč o državnim institucijama, one nominalno sarađuju, ali suštinski ne. Skoro 10 godina zagovaramo unapređenje sistema, međutim, donositelji odluka uglavnom nemaju sluha za rešenja nevladinih udruženja već se vode za industrijom koja jedini interes ima u krupnom kapitalu. Tako da gotovo sve napore koje mi učinimo, lobiji industrije vrlo brzo ponište te se odluke donose bez dijaloga. Najveći privid dijaloga je javno savetovanje gde se naši komentari i preporuke kompletno zanemaruju, a ispunjavaju se tek kada ih nametne sama EU.
Trgovci su obavezni da preuzimaju ambalažu i vidi se da je za njih to samo to - obaveza. Njima visina naknade ne igra veliku ulogu budući da su oni samo posrednici: iznos koji proizvođač plati prilikom stavljanja na tržište i onda dalje kruži kroz sistem. Njima iznos naknade ne bi trebalo da predstavlja nikakvu prepreku, već upravo suprotno, veći iznos naknade garantuje veći iznos povraćaja, što je u interesu svih učesnika", zaključuje Ana Milusnić za EUpravo zato.
(EUpravo zato)