Koliko često vam se dešava da kupujete hranu koja vam suštinski ne treba i onda je gomilate po kuhinji dok joj možda ne istekne rok? A šta je sa ostacima ručka koje smo zaboravili u frižideru, pa ćemo na kraju morati da ih bacimo? Možda ima i onih koji ne žele da jedu ostatke i ne prerade ih, pa ih odmah bacaju.
Loše planiranje obroka, spremanje ili naručivanje velike količine hrane tokom slavlja ili praznika samo da bismo posle tu hranu bacili... Brojni su razlozi zašto nam hrana završava u đubretu zbog nemarnosti.
Bacanje namirnica zaista jeste privilegija mnogih, ali i ponašanje koje treba promeniti.
To pokazuju i brojke.
Prema podacima Organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO) iz 2021. godine, 13 odsto hrane, što je ekvivalent od 1,25 milijardi tona, "izgubljeno" je na globalnom nivou nakon žetve i pre nego što je stigne do rafova maloprodajnih objekata.
- 19 odsto hrane je tokom 2022. bačeno u domaćinstvima, ugostiteljstvu i maloprodaji
- Domaćinstva čine 60 odsto globalnog bacanja hrane, a oko 28,9 odsto svetske populacije - 2,33 milijarde ljudi - bilo je umereno ili ozbiljno nesigurno u pogledu hrane 2023. godine
- Svaka jedanaesta osoba u svetu suočavala se sa glađu 2023. godine
- Osim toga, bacanje hrane stvara između 8 i 10 odsto globalnih emisija gasova sa efektom staklene bašte
Jednom rečju, u svetu u kome se gladuje, hrana se baca, ali postoje i drugi razlozi zašto bi trebalo da promenimo svoj odnos prema hrani.
Generalna skupština UN je 2019. usvojila rezoluciju 74/209 kojom se proglašava Međunarodni dan podizanja svesti o gubitku i bacanju hrane (IDAFLW), i on se obeležava svake godine 29. septembra.
Smanjenje gubitka i bacanja hrane nalazi se i u Ciljevima održivog razvoja Ujedinjenih nacija (SDGs), tačnije u okviru Cilja 12, koji se odnosi na obezbeđivanje održivih obrazaca potrošnje i proizvodnje. Konkretno, cilj 12.3 predviđa da se do 2030. godine "prepolovi globalno bacanje hrane po glavi stanovnika na maloprodajnom i potrošačkom nivou, kao i da se smanje gubici hrane duž proizvodnih i snabdevačkih lanaca".
"Očekuje se da će svetska populacija, koja trenutno broji 8,2 milijarde ljudi, porasti na oko 9,7 milijardi do 2050. godine (UNDESA, 2024). Da bismo živeli u svetu u kojem je hrana sigurna i dostupna, potrebni su novi načini rada i udruženi napori kako bi se poboljšala održivost i otpornost agrosistema na svetskom nivou", poručuje se iz FAO.
Podaci Evrostata o bacanju hrane u EU pokazuju da ukupno nastaje 59,2 miliona tona otpada od hrane, što je jednako 132 kilograma po stanovniku. Od tog broja, otpad iz domaćinstva čini 54 odsto, odnosno 72 kilograma po stanovniku.
Otpad nastao u lancima snabdevanja hranom je 46 odsto - 19 odsto u proizvodnji prehrambenih proizvoda i pića(25 kilograma po stanovniku), 11 odsto u restoranima i uslugama ishrane(15 kilograma po stanovniku), osam odsto u primarnoj proizvodnji(10 kilograma po stanovniku).
Sporno ukidanje PDV-a na donacije hrane
Prema istraživanju Centra za unapređenje životne sredine od pre nekoliko godina, dnevno se u Srbiji baci 2.000 tona hrane. Kako se navodi, kada bismo količinu hrane, koju bacimo u roku od godinu dana, spakovali u kese, pa u kamione, kolona bi se protezala od Subotice do Kragujevca.
Najviše bacamo hleb, meso i mleko, a najmanje voće i povrće. Analiza pokazuje da nam hrana uglavnom završava u kanti jer se zaboravi u frižideru ili zamrzivaču što pokazuje da naše lične navike prvenstveno moraju da se menjaju.
Ipak, kada je o Srbiji i još nekim državama regiona reč, glavnu prepreku već godinama čini PDV na donacije hrane.
Ukidanje PDV-a na donacije hrane je već ustaljena praksa u drugim državama.
"Kada kompanije, odnosno veliki trgovinski lanci, doniraju hranu moraju da plate PDV kao da su tu hranu prodali i onda je njima jeftinije da sačekaju da rok istekne i tu hranu bace umesto da se ova oblast reguliše", poručio je Željko Mitkovski iz Smart kolektiva koji je učestvovao u izradi Analize troškova i koristi od ukidanja naplate PDV-a na donacije hrane.
Ova organizacija je zajedno sa Forumom za odgovorno poslovanje 2020. godine kreirala listu velikih kompanija kojima su podelili upitnik, a nekih 20 je odgovorilo na pitanja o tome koliko doniraju, koliko bacaju i slično.
"Istraživanje je pokazalo da se 10 puta više hrane baci nego što se donira, a glavni razlog jeste upravo što nije ukinut PDV na doniranje hrane. Ukoliko bi se to učinilo, donacije hrane bi se povećale najmanje 30 posto. Po tadašnjim iznosima, uvećale bi se sa nekih 540 na 700 miliona dinara, ali danas bi te brojke sigurno bile drugačije jer su se cene menjale. Ipak, ono što bi kompanije želele, jeste da se ukine PDV na donacije hrane, jer bi ta sredstva mogle da usmere na transportne troškove, primera radi, tako da je zaključaj bio da bi ukidanje PDV na hranu, što je praksa u već dvadesetak zemalja EU, bio značajan pomak", poručio je Mitkovski.
Prema njegovim rečima, istraživanja su tada pokazivala da oko 460.000 ljudi u Srbiji nije moglo da zadovoljni osnovne životne potrebe.
"To nam govori da su potrebe ogromne, a sa druge strane, bacanje hrane stvara i oko 10 posto gasova sa efektom staklene bašte, može da zagadi i vodu i zemljište iz koga onda očekujemo da nam nikne nova zdrava hrana. Mi smo iz tih razloga organizovali različite akcije, promovišemo banke hrane širom zemlje, povezujemo kompanije sa njima, a mogu se uključiti i firme iz drugih sektora... tako da je potrebna jedna kolektivna akcija, kolektivno podizanje svesti", rekao je.
Koja je razlika između "upotrebljivo do" i "najbolje upotrebiti do"?
Iako svakog dana posetimo makar jednu prodavnicu i čitamo rokove upotrebe namirnica, malo građana zna da napravi razliku između termina "upotrebljivo do" i "najbolje upotrebiti do"
"Ne postoji dovoljna edukacija o tim terminima. 'Upotrebljivo do' znači da hrana nije bezbedna nakon tog roka, dok ako piše 'najbolje upotrebiti do' to znači da hrana nakon tog datuma samo gubi neka svojstva, možda se menja boja i slično, ali je i dalje bezbedna za ljudsku upotrebu. Ipak, tu jeste problem što se ne zna koji je to vremenski period u kome je najbolje da iskoristite tu namirnicu, važno je obratiti pažnju na miris u ukus. U pojedinim zemljama EU je dozvoljeno doniranje hrane i nakon isteka roka 'najbolje upotrebiti do', što mi takođe predlažemo da se uradi i u Srbiji", zaključio je naš sagovornik.
Naime, u Srbiji je prema pravilima hranu moguće donirati isključivo pre isteka roka trajanja, čak i kada je rok trajanja označen sa "najbolje upotrebiti do", stoji u Prilogu X Pravilnika o daklarisanju, označavanju i reklamiranju hrane
Analiza pokazuje da ukupne očekivane društvene koristi od ukidanja obaveze plaćanja PDV-a na doniranu hranu iznose 164,5 miliona dinara, i ogledaju se u povećanju donacija hrane i uštedi zbog smanjenja karbonskog otiska, dok očekivani troškovi čine svega 18.3 miliona dinara, i ogledaju se u fiskalnom gubitku usled smanjene naplate PDV-a. Prema tome, društvene koristi su od troškova veće gotovo 9 puta, što jasno govori u prilog meri ukidanja obaveze plaćanja PDV-a na donacije u hrani. Neto društvena korist iznosi 146 miliona dinara.
Glavni očekivani efekat ukidanja obaveze plaćanja PDV-a na donacije u hrani jeste njihovo povećanje. Na osnovu podataka iz ankete o donacijama u hrani, očekivani efekat povećanja donacija u hrani jeste 30%.
Ukidanje obaveze plaćanja PDV-a na donacije u hrani imalo bi i indirektan uticaj na smanjenje siromaštva u celoj zemlji, a smanjile bi se i emisije štetnih gasova.
Kako funkcionišu Banke hrane?
U našem regionu deluje više banaka hrane koje distribuiraju hranu ugroženim kategorijama stanovništva.
Primera radi, "Banka hrane Crne Gore" je osnovana 2010. u Podgorici, a u pitanju je volonterska NVO koja prikuplja i distribuira hranu socijalno ugroženima. Kako kažu za naš sajt, rade bez kancelarije, magacina i novčanih sredstava.
"Sve troškove uglavnom predsednica Banke hrane pokriva lično ili uz retke novčane donacije. Uglavnom se hrana koju poklanjamo dobija od donacije građana, kompanija i trgovinskih lanaca, ali ni to nije učestalo. Građani su sve manje u mogućnosti da doniraju jer su i sami suočeni sa visokim cenama hrane, a uglavnom su donatori srednjeg imovinskog stanja. Trgovački lanci nemaju stumulaciju za doniranje, nema poreskih olakšica u našoj državi. Verujemo da, ako bi država i privreda stali uz nas, mogli bismo da postanemo ključni stub u borbi protiv bacanja hrane i gladi u našoj državi", naveli su iz Banke hrane Podgorica za EUpravo zato.
Uprkos svim preprekama, ova organizacija svakog meseca pomaže stotinama porodica. Oni ne spremaju obroke, već to u Crnoj Gori rade Narodne kuhinje. Kako kažu, više takvih ustanova u nekoliko gradova ima Mitropolija crnogorsko primorska, a u Podgorici postoji Narodna kuhinja koju finansira grad, "ali gde se hrana ne sprema nego se plaća drugima da to čine, što je jedinstven slučaj. Na taj način, obrok je skuplji i gubi se mogućnost primanja donacija".
Kako savetuju, bacanje hrane u Crnoj Gori se može značajno smanjiti ako domaćinstva i institucije uvedu savim jednostavne mere - planiranje, čuvanje, kreativno korišćenje ostataka, deljenje (donacije).
"Potrebne su edukativne kampanje od vrtićke dobi, pa redom u svim školskim ustanovama kao i javne putem medija, o štetnosti bacanja hrane iz moralnih, materijalnih i ekoloških razloga. Potrebno je uvesti posebne kontejnere za biorazrgradivu hranu, kao i obavezujuće doniranje hrane za trgovinske lance, uvoznike, ugostiteljstvo i povezati se sa Narodnim kuhinjama radi brže isporuke. Našoj državi je potreban zakon o podsticanju donacije hrane i smanjenju bacanja hrane. Zakon bi podrazumevao ukidanje PDV na donaciju hrane, a taj poreski odbitak bi služio kao podsticaj i mera socijalne sigirnosti i smanjenja bacanja hrane što bi dovelo i do usklađivanja sa praksom EU", navode.
Volonteri Banke hrane Podgorica ističu da su u Crnoj Gori najviše ugrožene jednoroditeljske porodice, višečlane porodice, one koje imaju bolesnike, familije koje nemaju regulisan pravni status kao i porodice koje zbog strogih uslova ostvarivanja prava na socijalnu pomoć nemaju nikakvu podršku, kako novčanu tako ni u servisima koje se ostvaruju ovim putem.
"Zvanićna statistika MONSTAT koja dobija podatke preko upitnika građana kaže da u Crnoj Gori stopa siromaštva iznosi 20 odsto, a da svako treće dete živi u nemaštini. Podaci na terenu ukazuju na težu socijalnu sliku jer ima dosta i onih koji su sistemu nevidljivi. Nažalost, podaci, dobijeni od nacionalnih ili međunarodnih organizacija ne utiču na državnu politiku. Nema ni naznake o izradi Strategije za borbu protiv siromastva i rasipanja hrane, što bi morao biti put prema EU, ako već nije posledica odgovornog odnosa prema ljudima na margini", zaključuju iz podgoričke Banke hrane.
Podelite višak sa drugima
Banka hrane Beograd takođe ne priprema obroke, već prikuplja i distribuira donirane namirnice, a najčešće se radi o voću i povrću, testenini, konzerviranoj hrani, slatkišima, sokovima...
"U 2024. godini prikupili smo 1.073 tona hrane, vrednosti više od 1,3 miliona evra, od 20-ak kompanija-donatora. Te količine distribuirali smo ka više od 170 humanitarnih organizacija i socijalnih ustanova širom Srbije, odnosno njihovim krajnjim korisnicima. Od posebnog značaja je projekat 'Tanjir po tanjir', koji sprovodimo sa trgovinskim lancem Delez Srbija. Samo kroz njega, svakog meseca oko 90 organizacija preuzme oko 50 tona voća i povrća II klase iz oko 200 njihovih prodavnica širom zemlje. Naše iskustvo pokazuje da su najugroženiji građani iz ruralnih i manjih sredina, mnogočlane porodice, stariji od 65 godina - posebno oni koji žive sami, samohrani roditelji, kao i romska populacija, naročito deca. Nažalost, poslednjih godina odnosno nakon kovida i globalne krize u svetu, primećujemo rast broja ugroženih građana, što je posledica opšte ekonomske situacije - sve većih troškova života", poručila je za EUpravo zato Radmila Ivetić iz Banke hrane Beograd.
Prema njenim rečima, procena je da se godišnje u Srbiji baci oko 770.000 tona hrane, od čega čak 90% završi na deponijama. Najveći deo otpada dolazi iz domaćinstava (oko 42%), zatim iz proizvodnje i prerade (39%), ugostiteljskih objekata (14%) i maloprodaje (5%).
Na individualnom nivou, kako kaže, građani mogu mnogo da učine: da planiraju kupovinu, racionalno pripremaju količine hrane, pravilno je čuvaju, zamrzavaju viškove, koriste ostatke u pripremi novih jela itd. Posebno je važno tokom praznika, kada se tradicionalno priprema više nego što je potrebno, podeliti višak sa drugima, umesto baciti ga.
"Hrana bi se manje bacala kada bi građani bili svesniji o uticaju bačene hrane na životno okruženje, kada bi imali uvid u cenu bačene hrane odnosno više saznali o celom procesu, o putanji od proizvođača do potrošača: koliko košta proizvodnja namirnica (utrošena struja, voda, plata za zaposlene itd.), prevoz, skladištenje itd, kada bi raspolagali sa više informacije kako najbolje uskladištiti, čuvati hranu i slično, posebno za vreme praznika, kada je potreban dodatni kućni budžet za sve to. Na nivou institucija, potrebne su izmene zakonskih okvira, pre svega ukidanje PDV-a na donacije hrane, i regulisanje roka trajanja proizvoda 'upotrebiti do' i 'najbolje upotrebiti do'. Kada se stvore pravni uslovi, kompanije će moći da doniraju mnogo veće količine hrane, što je praksa već u mnogim evropskim državama", zaključuje naša sagovornica.
Kako EU rešava problem bacanja hrane?
Analiza troškova i koristi od ukidanja naplate PDV-a na donacije hrane navodi podatak da se u EU godišnje baci 88 miliona tona hrane, a povezani troškovi procenjuju se na 143 milijarde evra. Osim značajnog uticaja na privredu i društvo, bacanjem hrane vrši se i prekomeran pritisak na ograničene prirodne resurse i životnu sredinu.
Prema podacima FAO, otprilike se jedna trećina sve hrane proizvedene na svetu izgubi ili baci. Na hranu koja se proizvede, ali se na kraju baci, potroši se otprilike jedna četvrtina ukupne vode koju godišnje iskoristi sektor poljoprivrede, a za nju je potrebno obezbediti obradivo zemljište veličine Kine. Bacanjem hrane godišnje se stvara oko 8 % globalne emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte.
Evropski savez banaka hrane (FEBA) 2016. godine je distribuirao 0,535 miliona tona hrane za 6,1 miliona ljudi, a to je samo mali deo procenjene količine otpada od hrane (88 miliona tona) koji se godišnje stvara u EU.
Kako bi podstakla zemlje članice da regulišu pitanje doniranja hrane, Evropska unija je, u okviru Akcionog plana za cirkularnu ekonomiju, donela Smernice za donacije hrane kako bi se i pojedinačne zemlje članice aktivno uključile u stvaranje podsticajnog okruženja i uređenje ove oblasti. Kada je u pitanju fiskalni okvir, većina zemalja Evropske unije, trenutno 20 od 27 zemalja članica ukinulo je obavezu plaćanja PDV-a na doniranu hranu (Commission), 2020), što je jedna od podsticajnih mera.
Problem je prepoznat i na međunarodnom planu. U okviru Agende Ujedinjenih nacija do 2030. godine, na čije se sprovođenje obavezala i Srbija, predviđeno je da se do 2030. godine prepolovi bacanje hrane po glavi stanovnika. Međutim, indeks gubitka hrane kao indikator koji prati napredak u ovoj oblasti nije uspostavljen u Srbiji.
U Srbiji ne postoje egzaktni podaci o tome koliko bi hrane, umesto da se baci ili uništi, moglo da bude usmereno kao donacija onima kojima je najpotrebnija. Ipak, procenjuje se da se na godišnjem nivou baci 900.000 tona hrane, a da 246.683 tona hrane bace domaćinstva, što je oko 35 kg po stanovniku.
PDV se plaća na doniranu hranu u Austriji, Letoniji, Rumuniji, Švedskoj, Španiji, Finskoj i Luksemburgu. Od evropskih država van EU, PDV na doniranu hranu plaća se u Švajcarskoj i svim zemljama Zapadnog Balkana.
Pojedine zemlje su uvele i posebne poreske povlastice za doniranje hrane da bi ohrabrile ovu praksu, a u tome se posebno izdvajaju Francuska, Španija i Portugal. Ove zemlje priznaju knjigovodstvenu vrednost donirane hrane kao poreski odbitak prilikom obračuna poreza na dobit. U Španiji se računa 35% knjigovodstvene vrednosti donirane hrane, u Francuskoj 60%, a u Portugalu čak 140% ali je maksimalna suma date poreskle olakšice ograničena na 0,8% prometa privrednog društva
Ograničenja
Neke države su postavile određene uslove koje treba ispuniti, pre svega da bi se sprečile zloupotrebe ili mogući štetni uticaj na zdravlje potrošača.
Veći broj zemalja zahteva da primaoci donacije budu neprofitne organizacije, ili da čak budu registrovane kao organizacije koje se bave posredovanjem u doniranju hrane (kao što su, na primer, banke hrane). Često ograničenje jeste da donirana hrana mora imati malu vrednost, ili da nije moguće prodati je, što se često dokumentuje blizinom isteka roka upotrebe sa oznakom "upotrebiti do", ili blizinom isteka, ili čak samim istekom roka upotrebe sa oznakom "najbolje upotrebiti do". Takođe, nije moguće donirati svu hranu, već samo onu sa spiska namirnica koji određuje neka državna služba - to su, po pravilu, one namirnice koje ne zahtevaju posebne uslove rukovanja i skladištenja (brašno, ulje, testenina, konditorski proizvodi i ostala hrana koja se teško kvari, za razliku od hrane životinjskog porekla, kao što su jaja, mleko i mlečne prerađevine ili meso i mesne prerađevine).
(EUpravo zato)