U poslednjih 20 godina, od 2006. do 2025. godine, Srbija je na uvoz fosilnih goriva ukupno potrošila više od 57 milijardi dolara.
Ovo pokazuju zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku, koji uključuju ne samo naftu, gas i različite vrste uglja, već i druga fosilna goriva kao što su dizel, tečni naftni gas i mlazna goriva, prenosi Klima 101.
U računicu nisu uključeni naftni derivati koji se koriste u industriji kao što su bitumen ili parafin.
Ukupna brojka od 57 milijardi dolara je nominalna, to jest nije usklađena sa inflacijom – to znači da bi, u današnjoj vrednosti dolara ona bila još znatno veća.
Najveći trošak čini uvoz sirove nafte, oko 25 milijardi dolara, sa Rusijom i Irakom kao najvećim izvoznicima u Srbiju.
Prirodni gas nas je koštao 15,5 milijardi dolara, gde je Rusija opet bila ubedljivo najvažniji izvor.
Posle ova dva goriva, najviše smo plaćali gasna ulja, tj. najpre dizel (7,27 milijardi), koks (3,96 mlrd.), tečni naftni gas (2,27 mlrd.) i lignit (1,5 milijardi dolara).
Za neke od ovih stavki, najpre prirodni gas i lignit, uvoz je poslednjih godina porastao - što zbog povećanih domaćih potreba, što zbog promena u domaćem poslovanju.
Ove brojke su važne zato što nam pokazuju koliko je velika i skupa naša „fosilna zavisnost”: sva ova goriva uvozimo, plaćamo i zatim sagorevamo kako bismo uopšte preživeli, i kako bi naše društvo moglo da funkcioniše.
Fosilna goriva su nas smestila u poziciju zavisnosti i nemoći
Nije stvar samo u tome što zavisimo od energenata koje ne možemo sami da proizvodimo i moramo da uvozimo, nego što nemamo moć ni nad njihovom cenom.
„Cene nafte i gasa zavise od međunarodnih tržišta i geopolitičkih prilika, pa mogu snažno da osciluju”, objašnjava Darjana Macanović iz Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).
„Upravo je ta nepredvidljivost problem za zemlju koja se u velikoj meri oslanja na uvoz.”
Primera radi, ruski gas, koji plaćamo po nižoj ceni nego većina zemalja Evrope, svejedno je u proseku gotovo dvostruko poskupeo posle početka rata u Ukrajini 2022. godine. Istovremeno, gasna kriza koja je usledila primorala nas je na uvoz gasa iz Mađarske, po evropskim tržišnim cenama koje su nekoliko puta veće.
Naše energetske potrebe rastu i nastaviće da rastu - to je normalna pojava industrijskog razvoja. Ali pošto su naši kapaciteti ograničeni, rast potreba značiće da će u budućnosti rasti i naša fosilna zavisnost.
„Postoji i cena zavisnosti od fosilnih goriva koju stanovništvo plaća, a koja se ne ogleda u novcu”, dodaje Macanović. „Naime, sagorevanje fosilnih goriva doprinosi zagađenju vazduha i emisijama gasova sa efektom staklene bašte, a posledice snose građani kroz narušeno zdravlje, zagađenu životnu sredinu i troškove koji se ne vide na računu za energiju.”
Umesto uvoza stranih fosilnih goriva, treba da razvijamo naše obnovljive izvore
Ima li alternative ovoj energetskoj zavisnosti od stranih, štetnih goriva?
Kratkoročno, nažalost, ne - mi ćemo u narednim godinama nastaviti da uvozimo različita goriva i da ih zauvek spaljujemo. Ali dugoročno je moguće izaći iz ovog začaranog kruga.
Rešenje su obnovljivi izvori energije: ne samo solar i vetar, već i geotermalne elektrane, toplotne pumpe, postrojenja na otpadnu toplotu, reverzibilne hidroelektrane…
Oni nisu „samo” čistiji, već bismo njihovom ubrzanom izgradnjom dobili domaća, trajna rešenja za naše energetske potrebe.
Napuštanje fosilnih goriva je, samim tim, i postupak kojim se jača energetska nezavisnost i bezbednost.
Za ovakvu energetsku tranziciju su potrebne godine i decenije, ali bismo prve pozitivne ishode mogli da vidimo relativno brzo, ako u proces stupimo sa pažnjom koju zavređuje.
„Energetsku tranziciju je neophodno planirati tako da se istovremeno smanjuju emisije, rizici po zdravlje i životnu sredinu, kao i zavisnost od uvoza fosilnih goriva. To podrazumeva i pažljiv odabir lokacija, sveobuhvatnu procenu uticaja na životnu sredinu i odgovarajuću infrastrukturu”, navodi Darjana Macanović.
Sa perspektivom uvoza treba posmatrati i rešenja kao što su nuklearne elektrane – koje podrazumevaju ogromne početne investicije i dugu izgradnju, kao i određenu zavisnost od uvoza, ali koje bi i same ponudile čistiju i sigurniju alternativu fosilnim gorivima.
Neka druga predložena rešenja, kao što su elektrane na gas kao zamena termoelektranama, uticale bi na smanjenje zagađenja vazduha, ali bi još više doprinele našoj zavisnosti od uvoza.
Srbija već ima strateške dokumente i planove kojima se predviđa sveobuhvatna i dugoročna energetska tranzicija, a među kojima je najvažniji Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan (INEKP).
Međutim, Srbija je prethodne godine provela gotovo u limbu – usvajajući planove, ispunjujući međunarodne obaveze „na papiru”, ali bez jasne političke volje da se stvari promene.
Sada je vreme da se to promeni: koje god konkretne izvore razvijali, sa kojim prioritetima postupali, važno je da razumemo da je u pitanju put ka ostvarenju vizije Srbije kao ne samo čistije, već i energetski bezbednije i nezavisnije zemlje.
(EUpravo zato/Klima 101)