Ovo je poslednje veliko životno delo Hermana fon Pikler-Muskaua, čoveka koji je bio princ, putnik, pisac, kolekcionar, bonvivan i pre svega, opsesivni ljubitelj vrtova.
Kada je sredinom 19. veka stigao u Branic, Pikler nije bio mlad i bogat aristokrata. Imao je oko 60 godina. Ipak, upravo tada je započeo jedan od najambicioznijih projekata: da od gotovo ravnog, siromašnog i močvarnog zemljišta napravi pejzaž koji će izgledati kao da je oduvek tu.
Danas je Branic jedan od najznačajnijih primera pejzažne arhitekture u Evropi, a sam Pikler ga je nazivao svojim "remek-delom", posetili smo ga u okviru novinarske ture na poziv Turističke organizacije Nemačke.
Princ koji je prodao imanje da bi mogao da napravi još lepše
Pikler je u Branic došao nakon što je morao da proda svoje imanje Muskau. Veliko imanje bilo je teško finanskijski održavati, a njegov raskošan način života nije baš pomagao.
Umesto da se povuče iz javnog života, Pikler je u Branicu počeo iznova. I to u godinama kada bi mnogi ljudi već razmišljali o tome kako da uspore.
On je odlučio da napravi park.
Ne običan park, već čitav pejzaž: jezera, kanale, brežuljke, šume, staze, vidikovce, vrtove i ogromne zemljane piramide. Park se danas prostire na oko 620 hektara, a njegova kompozicija pažljivo je projektovana u smislu da se pejzažni raspored intezivira kako se približavate dvorcu.
Čovek koji je voleo da se udvara damama
Ovde dolazimo do možda najzabavnijeg detalja iz njegovog života. Pikler je bio veliki zaljubljenik u egzotične biljke, a naročito u ananas.
U Branicu je dao da se napravi veliki kompleks staklenika, među kojima je i čuvena Kuća ananasa. Među njegovim vrtovima uzgajano je voće, povrće, cveće i različite sadnice, a kompleks staklenika vremenom je postao impozantan deo imanja. Na jednoj od zgrada se nalazi čak i zlatni ananas, ali ova biljka za Piklera je bio i alat za udvaranje.
Princ je svoje ananase služio na večerama i slao damama koje su mu bile drage. U njegovo vreme ananas je bio skup, egzotičan i dovoljno neobičan da poklon nije bio običan gest. Drugim rečima: dok bi danas neko poslao 101 ružu, Pikler je slao ananase.
Ljubavna priča sa Lusi koja je počela kao brak iz interesa
Piklerova životna partnerka bila je Lusi fon Papenhajm, rođena 1776. godine. Njih dvoje su se venčali 1817., ali je njihov odnos bio mnogo komplikovaniji od klasične ljubavne priče.
Pikler je imao velike ambicije, ali takođe i veliki problem, novac. Kada su finansijske teškoće postale ozbiljne, njih dvoje su se razveli. Ideja je bila prilično neobična: Pikler će otići u Englesku i pokušati da pronađe bogatu naslednicu koja bi mogla da popravi njegovo finansijsko stanje. Plan nije uspeo.
Nije pronašao bogatu suprugu, ali je zato putovanje pretvorio u materijal za svoje knjige. Lusi je međutim, ostala važna osoba u njegovom životu.
Na kraju će oboje biti sahranjeni u Branicu, u velikoj piramidi usred jezera. Pikler je još 1850. godine pisao o ideji da bude sahranjen u piramidi, a inspiraciju za ovakvu formu povezuje se sa njegovim putovanjem na Orijent i posetama egipatskim piramidama.
Njegova fascinacija Egiptom počela je mnogo pre nego što je Branic dobio svoje piramide
Princ je bio strastveni putnik, tokom velikog putovanja na Orijent između 1834. i 1840. godine stigao je sve do Egipta i Sudana. Putovanje nije bilo samo turističko, Pikler je sakupljao utiske, predmete i ideje. Egipat je na njega ostavio naročito snažan utisak.
Kada danas pogledate Branic i ugledate ogromne zelene piramide koje izranjaju iz pejzaža, teško je ignorisati ovu vezu.
Ali ipak, Pikler je želeo da njegove piramide budu drugačije od egipatskih: nisu građene od kamena, već oblikovane od zemlje i potom ozelenjene.
Dvorac je zapravo njegov portret
Ako je park Piklerovo remek-delo, unutrašnjost dvorca je njegov autoportret.
U sobama se susreću predmeti iz različitih epoha i krajeva sveta: oružje, japanski i kineski predmeti, francuski kamini, renesansni nameštaj, slike, knjige, predmeti sa raznih putovanja. Pikler ih je kupovao zato što su mu se dopadali, a kada nešto nije mogao da kupi, prema priči koju smo čuli tokom obilaska, poneo bi model ili crtež kod majstora i naručio kopiju.
To je možda najbolji način da razumemo njegovu estetiku: nije ga toliko zanimalo pitanje "da li je ovo porodično nasleđe?" koliko "da li je lepo, zanimljivo i dovoljno posebno da ovde pripada?".
Jedna od zanimljivijih prostorija u dvorcu je soba pripremljena za princezu Augustu od Pruske. Pikler je poznavao još iz mladosti, a kasnije ju je pozvao u Branic.
Kako je u pitanju bila žena cara Vilhelma I, pre nego što je stigla, želeo je da sve bude savršeno. Raspitivao se šta ona i dame iz njene pratnje vole, kako bi joj boravak bio što prijatniji. I mislio je na svaki detalj.
Augusta je krenula iz Potsdama, vozom stigla do stanice, a zatim nastavila kočijom do Branica. Kada je stigla, obišla je dvorac i park, potom i večerala sa domaćinom. Ali u njemu nije prespavala jer se vratila iste večeri nazad. Kao omaž ovo događaju, govori u prilog soba pripremljena samo za nju, koju posetioci u ovom zdanju i danas mogu da posete.
Možda sledeća najpoznatija soba iz Branica jeste, njegova biblioteka. Upravo ovde može da se vidi kako on nije samo sakupljao predmete. Sakupljao je svetove.
Prvobitna biblioteka u Muskau imala je više od 10.000 knjiga, a deo zbirke kasnije je stigao u Branic. U dvorcu su se nalazile knjige o vrtlarstvu, filozofiji, umetnosti i mnogim drugim oblastima. Ovo ne čudi ako se uzme u obzir da je Pikler bio i pisac.
Njegovi putopisi bili su veoma čitani, a njegovo prvo veliko delo "Briefe eines Verstorbenen", objavljeno početkom 1830-ih, učinilo ga je poznatim širom Evrope. U poznijim godinama, objavljivao je i knjige o putovanjima i vrtlarstvu.
Zanimljivo je da je njegov književni stil bio jednako neobičan kao i njegov život: mešao je stvarnost, lične utiske i fikciju.
Vrt kao najveća opsesija
I možda je upravo zato vrt najlepši način da ga razumemo. Pikler je prirodu posmatrao gotovo kao pozorišnu scenografiju. Drveće nije bilo samo drveće. Jezero nije bilo samo jezero. Brežuljak nije bio samo brežuljak.
Sve je trebalo da proizvede određeni osećaj i element iznenađenja. Njegov park predstavlja "galeriju" u kojoj grupisanje drveća, grmlja, staza i reljefa stvara trodimenzionalne slike koje se otkrivaju šetnjom kroz pejzaž. I tu se možda najbolje vidi razlika između Piklera i običnog bogatog aristokrate.
On nije bio osoba koja je želela da ima samo lep posed. Želeo je da režira celokupno iskustvo, trenutak da gost uđe u park i ne zna šta će sledeće da ugleda.
Sve je to prekinuto, kada je Herman fon Pikler-Muskau preminuo 1871. godine.
Iza njega je ostala jedna pomalo neverovatna biografija: aristokrata koji je potrošio svoje bogatstvo, putnik koji je stigao do Egipta, pisac koji je stekao slavu, kolekcionar koji je u isti prostor smeštao predmete različitih epoha i čovek koji je, kada više nije mogao da sačuva svoje staro imanje, napravio novo.
I možda je zato Branic toliko zanimljiv. U pitanju je dvorac u kom su nekada živeli bogati ljudi, ali je i materijalizovana ličnost jednog čoveka. Jer malo je aristokrata koji su uspeli da od egzotičnog voća, ljubavnih avantura, egipatskih piramida i vrtlarstva naprave jednu životnu filozofiju.
(EUpravo zato)