Solane Geranda, u Bretanji, predstavljaju pejzaž oblikovan čovečjom rukom, vetrom i morem. Zanimljivo je da se proces sakupljanja soli ovde odvija na isti način, više od hiljadu godina.
Cveće okeana i ručno prikupljanje
So ovde se ne kopa, već "gaji" na površini, tako što se morska voda pažljivo preusmerava kroz mrežu kanala u plitke bazene. Sunce i vetar, potom, odrade svoj deo posla, a kako voda ispari, na dnu ostaje dar okeana.
Ovaj proces, gotovo nepromenjen još od srednjeg veka, zahteva precizno poznavanje vremenskih uslova, tačnije ciklusa plime i oseke. Jedna pogrešna odluka može da uništi višemesečni rad.
Ljudi koji ovde proizvode so nazivaju se paludierima. Njihov zanat ne prenosi se kroz knjige, već kroz posmatranje i iskustvo: kako prepoznati pravi trenutak za sakupljanje, kako razlikovati običnu morsku so od dragocene fleur de sel (tzv. cvet soli), tankog sloja kristala koji se formira na samoj površini vode tokom toplih dana.
Kreacija prirode skuplja se ručno, laganim pokretima, kako bi se sačuvala njena krhka struktura, ali i specifičan ukus.
Zbog toga se so ove regije smatra nezamenljivom ne samo u francuskoj kuhinji, već i u svetskoj, jer pojačava prirodan ukus hrane: najslavniji primer jeste karamel sa slanim puterom (Caramel au Beurre Salé).
Solane Geranda nisu samo mesta proizvodnje, već i složeni ekosistemi. Plitki bazeni, postali su utočište za ptice selice, alge i mikroorganizme koji daju vodi karakteristične nijanse ružičaste, sive i plave.
Stoga, nasuprot ljudi i njihovih ruku, stoji divljina koja živi u simbiozi sa tradicijom.
U savremenom svetu industrijske proizvodnje, Gerand je izuzetak. So odavde ne prolazi kroz proces rafinisanja, već zadržava sve minerale i prirodne "dodatke" koji svedoče o jedinstvenom poreklu i čine ga slavnim.
(Eupravo zato/RTS)