Ovih dana moglo se dosta čuti o novom sporazumu između EU i Merkosura. Za deo šire javnosti, Merkosur je do sada bio uglavnom nepoznat pojam.
Reč je o južnoameričkom trgovinskom bloku koji čine Argentina, Brazil, Paragvaj i Urugvaj. Iako je Bolivija u julu 2024. postala punopravna članica Merkosura ona nije obuhvaćena ovim sporazumom, jer su ključni pregovori zaključeni pre njenog pristupanja.
Zatim, iako je bila članica, Venecuela je 2016. godine suspendovana, dok su ostale države tog kontinenta prisutne u statusu posmatrača.
Razlog zbog kojeg je ova vest snažno odjeknula jeste činjenica da su pregovori o uspostavljanju sporazuma o slobodnoj trgovini trajali dve i po decenije. Obuhvatajući tržište od oko 780 miliona potrošača i gotovo četvrtinu globalnog BDP-a, ovaj sporazum predstavlja jedan od najvećih trgovinskih aranžmana na svetu.
U nastavku donosimo pregled razloga zbog kojih se upravo sada došlo do dogovora, njegovih ključnih odredbi, kao i izvora skepticizma u pojedinim državama članicama Evropske unije.
Zašto sada?
Vremenski kontekst sporazuma ključan je za razumevanje njegovog značaja. Povećane američke carine i nepredvidivost trgovinske politike SAD stvorili su snažan podsticaj da se EU okrene onome u čemu je tradicionalno najuspešnija, sklapanju sporazuma o slobodnoj trgovini.
Za Brisel, ovaj sporazum predstavlja pokušaj da se EU pozicionira kao "benigni" akter i branilac međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima u svetu koji postaje sve transakcioniji i konfliktni. Time se pravi jasan kontrast u odnosu na politiku Donalda Trampa, obeleženu poigravanjem sa carinama kao instrumentom za ostvarivanje političkih ciljeva, što se nedavno videlo i u slučaju Grenlanda, kao i porukama iz Vašingtona da međunarodne odnose sve više oblikuje gola sila.
Istovremeno, sporazum ima snažnu industrijsku dimenziju.
Evropska, a posebno nemačka industrija, suočena je sa rastom troškova energije i gubitkom konkurentnosti nakon rata u Ukrajini.
Otvaranje tržišta Južne Amerike kroz sporazum, kojim se ukidaju carine na 91 odsto proizvoda, predstavlja snažan podsticaj za evropsku industriju i potencijalno može ublažiti postojeće negativne trendove. Pored toga, pristup kritičnim sirovinama dobija strateški značaj, naročito u svetlu ambicija zelene tranzicije i smanjenja zavisnosti od Kine. Do te mere je Nemačka uverena u profitabilnost sporazuma da je čak zagovarala njegovo privremeno sprovođenje, i to dok se još čeka, po zahtevu Evropskog parlamenta od 21. januara, ocena njegove zakonitosti pred Sudom pravde EU.
Ključne odredbe sporazuma
Za razliku od spoljne politike, gde se odluke donose jednoglasno, trgovinska politika se usvaja kvalifikovanom većinom, što okvirno podrazumeva saglasnost najmanje 15 od 27 država članica da bi predlog bio prihvaćen. Na taj način, sporazum je usvojen, doduše tesnom većinom, iako su mu se protivile zemlje poput Francuske, Poljske, Austrije, Irske i Mađarske.
Uprkos tom protivljenju, Evropska komisija, koja je i vodila pregovore sa Merkosurom, ističe dve ključne prednosti ovog sporazuma za EU:
• Ka povećanju trgovinske razmene
Sporazum predviđa postepeno smanjenje ili ukidanje carina na visokovredne izvozne proizvode iz EU, uključujući auto-delove, mašine, hemikalije i farmaceutske proizvode, ali i prehrambene artikle poput maslinovog ulja, vina, mlečnih proizvoda i čokolade. Posebno je značajna zaštita 344 evropska proizvoda sa geografskim poreklom od imitacije. Uz to, neće biti carina na uvoz gorepomenutih kritičnih sirovina.
Pored toga, predviđa se da će nemačka automobilska industrija najviše profitirati, s obzirom na to da će se raditi na smanjivanju trenutno izuzetno visokih carinskih stopa. Ipak, ta vrsta rasterećenja će zahtevati strpljenje, s obzirom da će se ukidati u periodu od 18 do 30 godina. Ipak, električna i hibridna vozila imaće prioritet, uz brže smanjenje carina, što odražava šire ciljeve dekarbonizacije, dok će klasični automobili na benzin ostati pod carinskim režimom sve do 29. godine od početka primene sporazuma.
• Ka dodatnoj zaštiti domaćih poljoprivrednika
Pod pritiskom farmera i poljoprivrednih lobija, EU je u sporazum ugradila čitav niz zaštitnih mehanizama. Tokom pregovora uvedene su posebne "hitne zaštitne mere" za poljoprivredne proizvode, koje Briselu daju pravo da interveniše ukoliko uvoz počne da narušava funkcionisanje jedinstvenog tržišta EU, na primer kroz nagli pad cena ili prekomeran pritisak na domaće proizvođače. Iako će govedina i živina, kao i pirinač i šećer, biti uvoženi po sniženim carinskim stopama, predviđene su veoma niske kvote. Kod govedine, bescarinski uvoz pokrivaće svega 1,6 odsto ukupne godišnje potrošnje u EU, što se često ilustruje poređenjem sa "dva burgera godišnje po evropskom stanovniku". Suštinski, uticaj na evropske farmere postoji, ali ostaje marginalan u odnosu na veličinu tržišta EU.
Ko i zbog čega se protivi?
Sporazum je retka tačka susreta interesa poljoprivrednih i ekoloških organizacija.
S jedne strane, poljoprivrednici u više država članica EU strahuju od konkurencije jeftinijih proizvoda iz Južne Amerike, proizvedenih pod nižim ekološkim i socijalnim standardima. Najizraženije protivljenje dolazi iz Francuske, Irske, Poljske, Austrije i Mađarske. U svim ovim slučajevima, struktura poljoprivrede, često zasnovana na malim i srednjim gazdinstvima, čini sektor posebno ranjivim na uvoznu konkurenciju. Ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da poljoprivrednici predstavljaju snažan politički faktor, naročito u Francuskoj, što u velikoj meri objašnjava ograničeni manevarski prostor lidera ovih država.
S druge strane, ekološke organizacije upozoravaju da bi intenziviranje trgovine moglo dodatno podstaći krčenje šuma, posebno u Amazonu. Kao poseban razlog za zabrinutost navode takozvani "rebalansni mehanizam", koji omogućava kompenzaciju ukoliko jedna strana proceni da nove politike umanjuju koristi iz trgovinskog sporazuma. Kritičari ovaj mehanizam vide kao ustupak Merkosuru, strahujući da bi mogao oslabiti sprovođenje evropskih ekoloških propisa, jer bi zemlje izvoznice mogle da osporavaju strože standarde EU kao trgovinsku prepreku.
***
U svetu u kojem trgovina sve više postaje instrument geopolitičkog nadmetanja, EU–Merkosur sporazum predstavlja pokušaj da se ekonomska integracija iskoristi kao sredstvo strateške autonomije. Iako opterećen unutrašnjim političkim otporima i ekološkim dilemama, njegov značaj leži upravo u ambiciji da se, uprkos fragmentaciji globalnog poretka, očuva ideja otvorene i predvidive međunarodne trgovine.
(EUpravo zato.rs)