U većini evropskih prestonica saobraćaj je sinonim za gužve, kolone i stalno čekanje na zeleno svetlo.
Semafori su postali neizostavan deo urbanog pejzaža i svakodnevice. Ipak, postoji jedan glavni grad koji potpuno odudara od tog obrasca i dokazuje da saobraćaj može da funkcioniše i bez svetlosne signalizacije.
Reč je o Vaduzu, glavnom gradu Kneževine Lihtenštajn, koji je jedina prestonica na svetu bez ijednog semafora.
Ovaj mali, ali izuzetno uređen grad, smešten između Švajcarske i Austrije, ima svega nekoliko hiljada stanovnika, a saobraćaj je organizovan na način koji mnoge posetioce u početku iznenadi.
Umesto semafora, vozači se oslanjaju na saobraćajne znakove, kružne tokove i jasno definisana pravila prvenstva prolaza.
Ključno među njima je pravilo desne strane, vozilo koje dolazi sa desne strane ima prednost ukoliko raskrsnica nije drugačije označena. Iako je ovo pravilo poznato u mnogim evropskim zemljama, u velikim gradovima se često zanemaruje zbog dominacije semafora.
Uprkos odsustvu svetlosne signalizacije, saobraćaj u Vaduzu funkcioniše iznenađujuće glatko.
Razlog za to nije samo mali obim saobraćaja, već i visok nivo saobraćajne kulture. Vozači su navikli na opreznu i odgovornu vožnju, dok se pešaci osećaju bezbedno jer se pravila dosledno poštuju.
Ovakav sistem saobraćaja oslikava i širi karakter Lihtenštajna, jedne od najmanjih, ali i najuređenijih država u Evropi.
Zemlja je poznata po visokom kvalitetu života, bezbednosti i snažnom osećaju zajedništva. Vaduc možda nema semafore, ali ima ono što je u velikim metropolama sve ređe: saobraćaj zasnovan na međusobnom poverenju, odgovornosti i uvažavanju.
Lihtenštajn je četvrta najmanja država u Evropi i jedna od najbogatijih na svetu, iako nema sopstveni aerodrom.
Do nje se stiže preko Ciriha, koji je udaljen oko sat i po vožnje. Ekonomija ove kneževine oslanja se na specijalizovanu industriju, zemlja je, između ostalog, svetski lider u proizvodnji zubnih proteza, sa kompanijom Ivoclar Vivadent koja drži oko 20 odsto globalnog tržišta.
Zanimljivo je i da radna kultura u Lihtenštajnu ima svoje specifičnosti: pauza za ručak traje čak sat i po, od 12 do 13.30 časova, što je među najdužima u Evropi.
Ipak, istorija ove države ima i svoje kontraste.
Lihtenštajn je bio poslednja evropska zemlja koja je ženama priznala pravo glasa, tek 1984. godine.
Prethodni referendumi iz sedamdesetih godina nisu prošli, a i konačna odluka doneta je tesnom većinom, što ovu činjenicu čini jednim od najupečatljivijih primera sporih društvenih promena u savremenoj Evropi.
(M.A./EUpravo zato/putnikofer.hr)