- Suša je ove godine teško pogodila kukuruz, soju, šećernu repu i suncokret, a gubici u kukuruzu procenjuju se na 360 do 500 miliona evra.
- Ukupna šteta od klimatskih ekstrema u Srbiji ove godine mogla bi da pređe milijardu evra, treću godinu zaredom.
- Broj poljoprivrednih osiguranja je od 2022. pao oko 27%, dok je tokom sušnih godina osiguranjem bilo pokriveno svega 2% izgubljene vrednosti.
Ovogodišnja suša je drastično uticala na poljoprivredne prinose kukuruza, soje, šećerne repe i suncokreta u Srbiji.
Uparivanjem dostupnih informacija o zasejanim površinama, trenutnim tržišnim cenama i zabeleženom smanjenju prinosa, može se napraviti gruba procena da bi ekonomski gubici od suše samo u proizvodnji kukuruza mogli biti između 360 i 500 miliona evra, prenosi Klima 101.
A sveukupno, mada je do kraja 2026. ostalo nešto manje od tri meseca, već se sada sa velikom izvesnošću može tvrditi da će ova godina biti treća u nizu u kojoj će, usled klimatskih ekstrema, ukupna godišnja šteta u Srbiji biti najmanje milijardu evra.
Od 2012. godine do danas, u čak devet godina ukupna godišnja šteta od klimatskih ekstrema iznosila je najmanje 500 miliona evra, dok je u sedam godina bila veća od milijardu evra. Četiri od tih sedam godina desile su se nakon 2020. godine.
U pitanju su iznosi koji su bili veći od 1% BDP-a Srbije, a koji su se uglavnom odnosili na direktan gubitak u poljoprivrednoj proizvodnji usled suše. Stanje je jasno: visoka godišnja akumulacija šteta postaje sve učestalija.
Da li osiguranje može biti mera prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove?
Očigledno je da neksus voda-hrana-energija u Srbiji već neko vreme trpi značajne uticaje klimatskih šokova, i da su neophodna dodatna materijalna ulaganja u hidrokapital, sistem vodosnabdevanja, održivu poljoprivredu, urbano prilagođavanje…
Međutim, postoje i mere koje se odnose na organizaciju društva i privrede, koje ne moraju biti skupe, a koje mogu znatno ublažiti rizike od klimatskih ekstrema. Jedna od takvih mera je i osiguranje.
Osiguranje ne sprečava uticaje klimatskih promena. Ono radi nešto drugo: premešta gubitak sa pojedinačnog preduzeća ili domaćinstva na širi skup učesnika i kroz vreme, tako da jedan loš period ne znači kraj proizvodnje ili gubitak potrošačkih mogućnosti.
Stoga se, u kontekstu prilagođavanja klimatskim promenama, osiguranje posmatra kao instrument finansijske zaštite koji može doprineti očuvanju kontinuiteta privrednih aktivnosti i jačanju otpornosti privrednih sektora.
Nakon dugogodišnjeg rasta, broj osiguranja u poljoprivredi je u poslednje tri godine u vidnom padu
S obzirom na to da se oko 73% ukupnih šteta od klimatskih ekstrema u Srbiji od početka 21. veka odnosilo na poljoprivredne gubitke uzrokovane prvenstveno sušom, ali i drugim klimatskim ekstremima, razložno je postaviti pitanje koliko je osiguranje useva i plodova tokom tog perioda doprinelo zaštiti poljoprivrednog dohotka.
Prema podacima Narodne banke Srbije, broj zaključenih osiguranja rastao je gotovo neprekidno od 2005. do 2022. godine, sa samo dva izuzetka: 2009. godine (velika recesija) i 2020. godine (pandemija kovid-19).
Za sedamnaest godina broj osiguranja plodova i useva gotovo se upetostručio.
Međutim, nakon 2022. godine, broj osiguranja u poljoprivredi opao je za oko 27% za svega tri godine.
Pad je pratilo i smanjenje ukupne premije. Vredi imati u vidu da podaci za 2025. godinu mogu biti podložni naknadnim izmenama, ali čak i posmatrano zaključno sa 2024. godinom, reč je o prekidu trenda koji je trajao skoro dve decenije.
Ovaj značajan pad možda već sada treba posmatrati kao signal da trenutni sistem osiguranja nije adekvatan za nastupajuće klimatske rizike, naročito ako se ima u vidu da su u dve godine unutar tog trogodišnjeg perioda samo suše prouzrokovale u sumi više od 2,5 milijardi evra poljoprivrednih gubitaka.
Teško je na osnovu samih agregiranih podataka utvrditi šta stoji iza ove kontrakcije tržišta.
Jedno od mogućih objašnjenja je cena: prosečna premija po osiguranju porasla je sa istorijskog minimuma od oko 735 evra u 2018. godini na oko 1.040 evra u 2024. godini, u stalnim cenama.
Drugo je poverenje: udeo odbijenih i storniranih odštetnih zahteva u ukupno rešenim zahtevima kretao se oko 24% u periodu 2014-2018, da bi od 2019. godine porastao na oko 30%. Drugim rečima, danas otprilike svaki treći rešeni zahtev ne rezultira isplatom naknade.
Podaci NBS-a ne omogućavaju da se utvrde razlozi, niti da se odbijeni zahtevi razdvoje od storniranih, ali je teško zamisliti da takva stopa ne utiče na spremnost poljoprivrednika da ponovo kupe polisu.
Analiza: Koliko je izgubljene poljoprivredne vrednosti bilo zaštićeno?
Naša originalna analiza ukazuje da je, u proseku, tokom ekstremno sušnih godina bilo zaštićeno svega 2% izgubljene poljoprivredne vrednosti.
Za procenu makroekonomskog učinka osiguranja tipično se koristi mera zaštitnog jaza, koja predstavlja udeo šteta koje nisu pokrivene osiguranjem u ukupnim ekonomskim štetama u datoj godini.
Drugim rečima, što je zaštitni jaz bliži nuli, to je pokrivenost osiguranjem veća, a vrednosti bliske jedinici ukazuju na relativno slabu zaštitnu funkciju osiguranja.
U analizi, uparili smo agregirane podatke NBS o osiguranju useva i plodova sa podacima o uticajima atmosferskih događaja.
Tokom posmatranog perioda, u svih osam godina karakterisanih ekstremnom sušom, zaštitni jaz bio je veći ili jednak 0,95, a u proseku je iznosio 0,98.
To znači da tokom prošle dve decenije sistem osiguranja plodova i useva u Srbiji nije uspeo da pruži adekvatnu zaštitu poljoprivrednom sektoru onda kada je ona bila najpotrebnija: zaštitni jaz od 0,98 znači da je u proseku bilo zaštićeno svega 2% izgubljene poljoprivredne vrednosti.
Penetracija osiguranja useva i plodova očigledno je ostala niska i pored stalnog rasta tržišta tokom prethodne skoro dve decenije, sve do 2022. godine.
Potreba za osiguranjem useva i plodova sigurno postoji. Međutim, relativno visoke cene, uslovljenje rizikom od katastrofalne akumulacije, i relativno nizak nivo poljoprivrednog dohotka, održavaju zaštitni jaz na neprihvatljivo visokom nivou, i to uprkos državnim subvencijama od 40-70%.
Da li se ovi ovi nepoželjni tržišni ishodi mogu popraviti, i na koji način?
Kako smanjiti zaštitni jaz u poljoprivredi?
Da bi osiguranje pružilo veću zaštitu poljoprivrednicima, potrebno je povećati njegovu dostupnost i obezbediti pokriće koje odgovara rizicima kojima je proizvodnja izložena. To zahteva saradnju osiguravača, države i poljoprivrednika, uz povezivanje finansijske zaštite sa merama prilagođavanja klimatskim promenama.
Potreba za takvom saradnjom posebno dolazi do izražaja kod rizika koji istovremeno pogađaju veliki broj gazdinstava. Osiguranje lakše raspoređuje finansijski teret šteta kada svi osiguranici nisu istovremeno izloženi gubicima.
Grad, na primer, najčešće zahvata ograničeno područje, pa gazdinstva u drugim krajevima mogu ostati pošteđena.
Međutim, kod suše je situacija složenija. Ona može istovremeno pogoditi veliki broj proizvođača na širokom području, zbog čega osiguravači u jednoj sezoni mogu imati obaveze koje znatno premašuju premiju prikupljenu za taj rizik. Samo povećanje broja osiguranika tada nije dovoljno, jer i novouključena gazdinstva mogu biti pogođena istom sušom.
Za preuzimanje takvog rizika potrebni su odgovarajući kapital, rezerve i reosiguranje, kojim osiguravači prenose deo svojih obaveza na druge osiguravajuće institucije. Troškovi ove zaštite mogu povećati premiju, dok ograničavanje ponude ostavlja deo poljoprivrednika bez mogućnosti da osigura proizvodnju.
Zato razvoj dostupnog osiguranja od suše zahteva širu raspodelu rizika. Jedan od mogućih pravaca jeste partnerstvo države, osiguravača i reosiguravača, sa unapred utvrđenim pravilima finansiranja i podele odgovornosti za velike gubitke.
Španija kao primer saradnje države i osiguravača
Kako takva saradnja može da izgleda pokazuje španski sistem poljoprivrednog osiguranja, koji povezuje zajedničko preuzimanje rizika, javno reosiguranje i subvencionisanje premija.
Osiguravajuća društva uključena u sistem udružena su u pul kojim upravlja Agroseguro, društvo zaduženo za upravljanje zajedničkim poslovima poljoprivrednog osiguranja u ime članica pula.
Svako društvo preuzima dogovoreni deo rizika, dok se procena i isplata šteta organizuju zajednički. Time se finansijski teret velikih gubitaka raspoređuje između više učesnika.
Dodatnu zaštitu pruža javna institucija Consorcio de Compensación de Seguros. Ona kroz reosiguranje pokriva veliki deo viška šteta u posebno nepovoljnim godinama, prema unapred utvrđenim pravilima. Takav mehanizam povećava sposobnost sistema da podnese katastrofalnu sezonu.
Država istovremeno podržava poljoprivrednike subvencionisanjem premija i usmerava razvoj osiguranja kroz godišnje planove. U oblikovanju sistema učestvuju i organizacije poljoprivrednika, čime se stvara prostor da se pokriće prilagođava potrebama proizvodnje.
Za Srbiju je ovaj primer važan jer pokazuje da podrška osiguranju može obuhvatiti i pomoć poljoprivrednicima da plate premiju i mehanizme koji osiguravačima omogućavaju da preuzmu velike rizike. Primena sličnog pristupa zahtevala bi procenu domaćih potreba, kapaciteta osiguravača i mogućnosti javnog finansiranja.
Turska kao primer osiguranja prema prinosu na nivou sela
Pored načina raspodele rizika, važno je i kako se utvrđuje pravo na naknadu. Turski sistem TARSİM, koji povezuje osiguravajuća društva uz podršku države, pruža primer osiguranja zasnovanog na prinosu na nivou sela.
Ovaj proizvod obuhvata gubitke prinosa usled suše i drugih ugovorenih rizika na površinama koje se ne navodnjavaju, za kulture među kojima su pšenica, ječam, leblebija i sočivo.
Država subvencioniše 70% premije. Pravo na naknadu zavisi od toga da li prosečan ostvareni prinos određene kulture u selu padne ispod ugovorenog praga. Taj prag utvrđuje se korišćenjem podataka turskog zavoda za statistiku i pula TARSİM. Ako je uslov ispunjen, pravo na naknadu imaju svi proizvođači u selu koji su tu kulturu osigurali ovim proizvodom.
Takav pristup ima i ograničenje: gubitak pojedinačnog gazdinstva ne mora odgovarati proseku sela. Poljoprivrednik može pretrpeti znatnu štetu, a da uslov za isplatu ne bude ispunjen. Zato su izbor područja i pouzdano utvrđivanje prinosa presudni za kvalitet zaštite.
Za Srbiju bi ovo mogao biti pravac za razvoj pilot-programa u odabranim područjima i za pojedine kulture.
Pre uvođenja, trebalo bi proveriti da li raspoloživi podaci omogućavaju pouzdano određivanje očekivanog i ostvarenog prinosa na dovoljno malom području. Potrebni su i jasna pravila isplate, objašnjenje ograničenja poljoprivrednicima i odgovarajuća finansijska podrška.
Šta bi konkretno trebalo uraditi u Srbiji?
Prvi korak bio bi preispitivanje načina na koji se usmerava javna podrška osiguranju.
Pored broja subvencionisanih polisa, trebalo bi pratiti koje rizike one pokrivaju, koliku površinu obuhvataju i koliko su dostupne manjim gazdinstvima. Na osnovu toga mogla bi se razmotriti veća podrška pokriću suše i drugih rizika koji stvaraju velike gubitke, a ostaju nedovoljno osigurani. Promenu subvencija trebalo bi uskladiti sa razvojem ponude, kako poljoprivrednici ne bi ostali bez podrške dok odgovarajući proizvodi još nisu dostupni.
Istovremeno, potrebno je jasnije informisati poljoprivrednike o tome šta kupuju.
Pre zaključenja ugovora trebalo bi razumljivo objasniti pokrivene rizike, isključenja, uslove isplate i deo gubitka koji proizvođač snosi sam. Poljoprivredne savetodavne službe i udruženja proizvođača mogli bi da pomognu u poređenju ponuda i izboru zaštite koja odgovara konkretnoj proizvodnji. Dostupna polisa ima ograničenu vrednost ako njeni uslovi nisu dovoljno jasni osiguraniku.
Važno je urediti i odnos osiguranja i državne pomoći nakon nepogoda.
Unapred poznati kriterijumi omogućili bi proizvođačima da razumeju na kakvu podršku mogu računati i koji deo rizika treba da osiguraju. Pomoć najugroženijima treba sačuvati, uz pravila koja podstiču osiguranje i ulaganje u preventivne mere. Time bi se smanjila neizvesnost i za gazdinstva i za javne finansije.
Finansijsku zaštitu potrebno je povezati sa prilagođavanjem same proizvodnje. Očuvanje vlage u zemljištu, izbor kultura i sorti prilagođenih lokalnim uslovima i održivo upravljanje vodom trebalo bi da budu deo istog pristupa. Osiguranje može pomoći da se preostali gubici lakše podnesu, dok ove mere treba da smanje njihovu učestalost i obim.
Sve navedeno zahteva pouzdaniju evidenciju šteta.
Nepotpuni i neuporedivi podaci koji se nalaze u bazi DesInventar kada je u pitanju Srbija otežavaju procenu stvarnog nivoa zaštite.
Potrebna je usklađena evidencija ekonomskih gubitaka i naknada iz osiguranja, razvrstanih prema događaju, uzroku, području i vrsti proizvodnje. Takvi podaci omogućili bi pouzdaniju procenu rizika, planiranje javne podrške i praćenje rezultata uvedenih mera.
Veliki evidentirani gubici u godinama ekstremne suše i pad broja ugovora o osiguranju nakon 2022. godine daju jak razlog da se postojeći pristup preispita. Razvoj novih proizvoda, pouzdanih podataka i poverenja proizvođača zahteva vreme, pa pripremu treba započeti pre naredne velike nepogode.
Uspeh tih promena trebalo bi meriti time koliko poljoprivrednika dobija pravovremenu i odgovarajuću naknadu – i koliko im ona pomaže da nastave proizvodnju. Krajnji cilj je da gazdinstva nakon nepovoljne sezone po pravilu imaju sredstva da obnove proizvodnju i pripreme se za narednu.
Autori teksta su:
Uroš Davidović - meteorolog i doktorand na Ekonomskom fakultetu u Beogradu koji se bavi ekonomikom klimatskih promena.
Dr Nataša Tešić - docentkinja na Fakultetu poslovne ekonomije Bijeljina Univerziteta u Istočnom Sarajevu i ovlašćeni je aktuar. Doktorirala je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, istražujući doprinos osiguranja katastrofalnih rizika održivom ekonomskom razvoju. Bavi se osiguranjem i upravljanjem rizicima, sa posebnim interesovanjem za ekonomske posledice prirodnih katastrofa i klimatskih promena.
(EUpravo zato/Klima 101)