Postoji broj koji se već godinama provlači kao magičan kada je hodanje na dnevnom nivou u pitanju: 10.000. Za mnoge ljude, međutim, taj cilj nema mnogo veze sa stvarnim životom.
Radni dan može da prođe za računarom, automobilom ili u javnom prevozu, uz obaveze koje ostavljaju malo vremena za dugu šetnju. Nekome je 10.000 koraka lako dostižno, dok je drugome i polovina tog broja ozbiljan napor.
Novo istraživanje objavljeno u časopisu British Journal of Sports Medicine otkriva koliko je više od 64.000 ljudi koraka dnevno pravilo i koliko brzo su hodali tokom svojih najaktivnijih delova u periodu od oko osam godina.
Nije svaki korak isti
Istraživači su učesnike podelili prema prosečnom broju koraka tokom dana u četiri grupe: manje od 5.000, između 5.000 i 7.500, između 7.500 i 10.000 i više od 10.000 koraka dnevno. Istovremeno su merili i intenzitet koraka pomoću parametra koji su nazvali peak 30-minute cadence.
To je pojednostavljeno rečeno, prosečan broj koraka tokom 30 najbržih minuta u toku dana.
Drugim rečima, istraživače nije zanimalo samo da li je neko napravio, recimo, 6.000 ili 9.000 koraka. Zanimalo ih je i da li je deo tih koraka napravio lagano ili tempom koji je zahtevao nešto više napora.
Kada tempo postaje važan?
Kod ljudi koji su u proseku pravili manje od 5.000 koraka dnevno, veća brzina tokom hoda bila je povezana sa manjim rizikom od smrti tokom perioda praćenja.
Na primer, u odnosu na referentnu grupu, pri tempu od oko 80 koraka u minuti zabeležen je odnos od 0,72 za ukupnu smrtnost. To ne znači da će osoba koja automatski ubrza hod smanjiti rizik od smrti za 28 odsto.
Studija je opservaciona: ona pronalazi statističku povezanost između obrazaca kretanja i ishoda, ali ne može da dokaže da je upravo brže hodanje uticalo na smanjenje rizika.
Kod ljudi koji su pravili između 5.000 i 7.500 koraka dnevno, niži nivoi intenziteta hoda bili su povezani sa manjim rizikom u odnosu na referentnu grupu.
Studija, dakle, ne govori da sporije hodanje "ne vredi". Naprotiv, rezultati sugerišu da se odnos između količine i intenziteta aktivnosti menja u zavisnosti od toga koliko se ukupno krećemo.
Šta se dogodilo kod ljudi koji su hodali između 7.500 do 10.000 koraka?
U ovoj grupi istraživači su otkrili najniži rizik od ukupne smrtnosti među različitim kombinacijama broja koraka i intenziteta.
Veza nije bila pravolinijska. Imala je oblik slova U, a najniži procenjeni rizik zabeležen je pri intenzitetu od približno 100 koraka u minuti u odnosu na definisanu referentnu grupu.
To je jedan od najzanimljivijih nalaza studije, ali stručnjaci napominju da ga ne treba pretvoriti u novu magičnu formulu. 100 koraka u minuti nije univerzalna preporuka za sve ljude.
To je vrednost pri kojoj je u ovoj konkretnoj populaciji i ovom modelu analize procenjen najniži rizik u okviru grupe od 7.500 do 10.000 koraka dnevno.
Šta je sa onima koji naprave više od 10.000?
Više nije automatski značilo i proporcionalno veću korist. I kod ljudi koji su pravili više od 10.000 koraka dnevno pronađen je U-oblik odnosa između intenziteta i smrtnosti, ali je povezanost bila slabija nego u grupi koja je pravila od 7.500 do 10.000 koraka. Pri oko 100 koraka u minuti odnos za ukupnu smrtnost iznosio je 0,65.
Ovo je jedan od razloga zbog kojih autori smatraju da broj koraka sam po sebi nije dovoljan. Dve osobe mogu da naprave isti broj koraka, ali na potpuno različite načine: jedna ih možda radi tokom celog dana laganim hodom, dok druga ima kraće intervale sa izrazito brzim hodom.
Sličan obrazac viđen je i kod bolesti srca i krvnih sudova
Istraživači su analizirali i smrtnost od kardiovaskularnih bolesti. Rezultati su uglavnom pratili isti obrazac kao i onaj kod ukupne smrtnosti. Kod ljudi sa manje od 5.000 koraka dnevno, veći intenzitet hoda povezan je sa manjim rizikom.
U grupi koja je napravila od 7.500 do 10.000 koraka dnevno zabeležen je najniži kardiovaskularni rizik među analiziranim kombinacijama, a najpovoljnija procena u toj grupi bila je pri oko 90 koraka u minuti.
Iako je uzorak veliki, ovo nije randomizovano kliničko ispitivanje. Ljudi nisu nasumično raspoređeni u grupe koje u roku od 24 časa prelaze 4.000, 7.500 ili 10.000 koraka određenim tempom. Umesto toga, istraživači su posmatrali šta se događalo ljudima koji su se već kretali na različite načine.
Zbog toga rezultati pokazuju povezanost, a ne definitivno uzročno-posledičnu vezu.
Autori su zato svoje nalaze predstavili kao doprinos budućim preporukama o fizičkoj aktivnosti, a ne kao novu univerzalnu normu.
(EUpravo zato/BMJ)