Antimikrobna rezistencija danas predstavlja jednu od najozbiljnijih pretnji javnom zdravlju. Кada bakterija postane otporna na lekove, terapija koja je nekada delovala postaje beskorisna. Lekari tada gube opcije, a u najtežim slučajevima, ostaje nada da će se organizam sam izboriti sa infekcijom.
Godinama je jedan od glavnih uzroka ovog problema bila neodgovarajuća upotreba antibiotika. Previše lekova, pogrešan izbor terapije ili upotreba antibiotika onda kada nisu potrebni, stvarali su uslove u kojima bakterije mogu da prežive i da se šire.
Dok neke zemlje antibiotike koriste previše, u drugim delovima sveta ljudi i dalje nemaju pristup lekovima koji su im potrebni. Upravo tu se krije jedno od najvažnijih pitanja savremene medicine: koliko je antibiotika zaista potrebno i koji?
Ne treba nam manje antibiotika po svaku cenu
Istraživači su u velikoj studiji, objavljenoj u časopisu The Lancet Public Health, pokušali da odgovore na to pitanje.
"Svet se suočava sa dvostrukim izazovom: dok se neki antibiotici prekomerno koriste, milioni ljudi i dalje nemaju pristup lekovima koji su im potrebni za lečenje infekcija", kaže Ajslin Кuk, vodeća autorka studije.
Analizirali su podatke iz 186 zemalja i razvili okvir koji omogućava procenu kolika je količina antibiotika potrebna stanovništvu svake zemlje. Umesto da se samo meri koliko se lekova troši, njihov pristup pokušava da utvrdi koliko bi trebalo da se koriste, s obzirom na stvarne potrebe pacijenata i lokalne obrasce rezistencije. Za mnoge, ovo je važna promena perspektive.
Cilj nije jednostavno "smanjiti upotrebu antibiotika", već da se koristi pravi antibiotik, u pravoj količini i u pravom trenutku. Da bi i običan laik bolje razumeo ovaj koncept, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je antibiotike podelila u tri osnovne grupe kroz sistem AWaRe.
Tri lica antibiotske terapije
Prvu grupu čine Access, odnosno antibiotici čija je dostupnost široka. Oni se koriste za veliki broj uobičajenih infekcija i u poređenju sa drugim grupama, imaju manji potencijal za podsticanje rezistencije.
Slede antibiotici iz kategorije Watch, odnosno lekovi čija upotreba treba pažljivije da se prati. Oni često imaju širi spektar delovanja i namenjeni su specifičnim infekcijama, ali njihova prekomerna upotreba može da dovede do podsticanja otpornosti.
Na kraju su Reserve antibiotici, poslednja linija odbrane. Oni se čuvaju za najteže situacije, kada infekciju izazivaju bakterije otporne na više lekova. Zato je ravnoteža između ove tri grupe toliko važna.
Na sastanku Ujedinjenih nacija (UN), 2024. godine, svetski lideri su postavili cilj da do 2030., najmanje 70 odsto globalne potrošnje antibiotika dolazi iz kategorije Access. Ali taj broj predstavlja globalni cilj, a ne nužno stvarnu potrebu svake zemlje. I tu stupa na scenu nova studija koja pokušava da ode korak dalje i ukaže na činjenicu koja od ovih grupa je potrebna konkretnim populacijama.
Svet koristi previše antibiotika, ali ne svuda
Procene istraživača pokazuju da je 2019. godine u svetu je utrošeno 43 milijarde dana za lečenja antibioticima, od čega oko 77 odsto se pripisuje Access antibioticima. U skoro tri četvrtine analiziranih zemalja antibiotici su se koristili u većim količinama nego što je to zaista potrebno.
Još upečatljiviji je podatak da je u čak 99 odsto zemalja zabeležena prekomerna upotreba antibiotika iz kategorije Watch, upravo onih čija prekomerna upotreba može da doprinese razvoju rezistencije. Istovremeno, oko 60 odsto zemalja i dalje koristi antibiotike koje SZO više ne preporučuje za rutinsku upotrebu.
Ali onda sledi paradoks, u približno polovini zemalja rezervni antibiotici se koriste manje nego što je potrebno. Drugim rečima, u nekim delovima sveta lekova ima previše, dok ih u drugim nema dovoljno.
Кada "manje" nije više
"Specifični podaci iz svakog geografskog područja i zemlje mogu da se koriste za uspostavljanje politika za poboljšanje upotrebe antimikrobnih sredstava", objašnjava Rafael Кanton, istraživač i šef Službe za mikrobiologiju Univerzitetske bolnice "Ramon i Кahal" za National Geographic.
On, međutim, ukazuje i na ograničenja studije. U mnogim zemljama ne postoje dovoljno dobri podaci o stvarnoj upotrebi antibiotika, dok je dostupnost rezervnih veoma mala. Zbog toga se deo procena zasniva na modelima i pretpostavkama.
To znači da brojke ne treba da se posmatraju kao realna slika stvarnosti. Ali, one ipak otkrivaju nešto važno: problem nije isti u svakoj zemlji i zato ni rešenje ne može biti isto svuda.
(EUpravo zato)