Između Cijićeve ulice i Bulevara despota Stefana, na početku ulice koja nosi ime Čarlija Čaplina, pod brojem 3, nalazi se CheckPoint - organizacije Primus, koji deluje u okviru Rainbow Ignite centra.
Iza skromnih vrata, svakog ponedeljka od 13 do 22:30, odvija se proces koji može da preokrene borbu protiv HIV-a u Srbiji - i istovremeno da drži pod kontrolom druge polno prenosive infekcije.
Ovde se može dobiti poverljiva i anonimna usluga: brzo testiranje na HIV i druge polno prenosive infekcije, savetovanje, ali i podrška. Za dolazak nisu potrebna dokumenta, uputi ni novac - sve je besplatno, dostupno, i osmišljeno tako da otkloni prepreke koje ljude najčešće sprečavaju da odu i da se testiraju.
Dočekuje me Miloš Perić iz organizacije Primus, koordinator CheckPoint centra i stručni saradnik, posebno obučen i senzibilisan za rad sa posebno osetljivim populacijama, kao i drugim grupama izloženim stigmi. Miran, uvežban i neposredan, Miloš samim prisustvom daje poseban ton prostoru u kome se sve odvija.
"Naravno da nećemo vratiti nikoga ko nam dođe na vrata", kaže uz osmeh, dok u čekaonici - prepunoj stripova, društvenih igara, edukativnog materijala i sredstava za prevenciju - ljudi tiho listaju brošure.
Jedna osoba upravo ulazi na testiranje. Njena pratnja objašnjava da je informaciju o besplatnoj usluzi dobila od ChatGPT-a. U roku od 15 minuta, znaće rezultat. A ukoliko bude pozitivan, odmah sledi razgovor sa stručnim timom i detaljan plan daljih koraka.
Testiranje kao prvi štit
HIV danas više nije smrtna presuda - ali rana dijagnoza ostaje ključ. Evropski centar za prevenciju i kontrolu bolesti (ECDC) upozorava da mnoge zemlje i dalje kasne sa otkrivanjem HIV-a i virusnih hepatitisa, prenosi EuroNews.
Iako je veliki deo osoba koje žive s HIV-om dijagnostikovan, mnogi za infekciju saznaju tek nakon tri do pet godina. To produženo "skriveno vreme" povećava rizik od teških komplikacija, ali i mogućnost daljeg prenosa virusa.
Slična situacija prati i priču o hepatitisu B i C. U mnogim slučajevima, infekcije se otkrivaju tek kada je šteta već vidljiva - ciroza, karcinom, hronično oštećenje jetre. Uprkos preporukama iz 2018. godine o širem i pristupačnijem modelu testiranja, većina evropskih zemalja i dalje je daleko od globalnih ciljeva.
ECDC zato poziva na intenziviranje testiranja - naročito u populacijama koje se svakodnevno susreću sa barijerama, strahom od diskriminacije ili lošim iskustvima u zdravstvenom sistemu. Ta poruka dobija posebnu težinu tokom Evropske nedelje testiranja na HIV i hepatitise, koja se ove godine obeležava od 17. do 23. novembra, kao i u susret Svetskom danu borbe protiv AIDS-a.
Zato, u tišini CheckPointa, dok se trake za testiranje ispunjavaju kapljicama krvi, jasno je koliko je rana dijagnoza zapravo važna.
“Svaka seksualno aktivna osoba bi trebala da se testira na polno prenosive bolesti barem jednom godišnje”
Aktivista Miloš Perić, godinama radi sa osetljivim grupama, kako tvrdi - ovaj rad najbolje opisuje koliko se brzo menjaju potrebe ljudi s kojima su on i njegove kolege u svakodnevnom kontaktu.
Organizacija u kojoj radi pruža brze testove na HIV i sifilis, a povremeno, kada imaju zalihe, i na hepatitis B i C.
Ipak, ono što se dešava pre i posle testiranja često je važnije od samog rezultata.
Savetovanje i edukacija o potencijalnim rizicima kao i merama prevencije - su temelj.
U tim razgovorima razbijaju se zablude. Njegova organizacija je jedno od retkih mesta gde ljudi mogu bez stigme da pitaju šta je "period prozora", kako funkcioniše savremena terapija, koliko su testovi pouzdani ili zašto negativan rezultat neposredno nakon rizične situacije ne znači da je sve u redu.
Revolucionarna terapija o kojoj se u Srbiji slabo priča
Za brze testove na HIV potrebno je sačekati tri meseca od potencijalnog rizika. Brzi HIV testovi u CheckPointu Beograd daju pouzdane rezultate ukoliko se urade tri meseca nakon rizične situacije. Uz njih ide savetovanje, jednostavni su (uzorak iz prsta) i dobri za one koji se prvi put testiraju ili žele rezultat za oko 15 minuta.
Testovi u zavodima za javno zdravlje, studentskim poliklinikama i nekim privatnim laboratorijama mogu se raditi već mesec dana nakon poslednjeg rizika, ali analiza duže traje, a krv se uzima iz vene.
Svi ovi testovi su pouzdani ako se poštuje odgovarajući "period prozora". Negativan rezultat se tada može smatrati sigurnim, dok se pozitivan uvek mora potvrditi dodatnim testiranjem.
Miloš objašnjava da se mnogo toga promenilo u odnosu na vreme kada je HIV bio simbol stigme, "smrtne presude" i straha. "Danas je u Srbiji dostupna poslednja generacija lekova - isti oni koji se koriste u zapadnoevropskim zemljama."
Većina ljudi uzima samo jednu tabletu dnevno, o trošku države, odnosno Republičkog fonda za zdravstveno osguranje. Posle tri meseca terapije, virus u krvi većini opada na nivo da se ne može detektovati. Kada padne ispod određenog nivoa, takva osoba više ne može da prenese virus drugoj osobi - i to je naučno utemeljen podatak.
"To je, zapravo, revolucija sa kojom većina ljudi u Srbiji uopšte nije upoznata", kaže on. "HIV više nije smrtna presuda, već hronično stanje, koje se drži pod kontrolom kao hipertenzija ili dijabetes."
Ipak, do te revolucije može se doći samo jednim putem - putem testiranja.
Srbija i cilj 95-95-95
Ciljevi UNAIDS-a - poznati kao 95-95-95 - ostaju daleko, pre svega zbog prvog segmenta: nedovoljnog testiranja. U Srbiji se mnogi javljaju tek kada se pojave ozbiljni simptomi.
Prošle godine, svih pet ljudi - koji su preminuli od HIV-a, umrli su u roku od mesec dana od postavljanja dijagnoze, prema izveštaju Batuta za 2024. godinu. To znači da su se testirali suviše kasno.
"95-95-95" je strategija za okončanje epidemije HIV-a do 2025. godine, koja je predviđala da 95 odsto ljudi koji žive sa HIV-om zna svoj status, 95 odsto njih redovno prima antivirusnu terapiju, a 95 odsto onih koji su na terapiji ima potisnutu virusnu aktivnost.
Ovaj cilj je usvojen na nivou Ujedinjenih Nacija i ključan je za smanjenje novih infekcija i zaustavljanje širenja virusa. U 2022. gоdini оvi pокаzаtеlji su bili 86-89-93 nа glоbаlnоm nivоu, što se tiče Srbije, prema dostupnim podacima Batuta - skoro 3.000 osoba prima terapiju, ali prema nekim procenama više od 1.000 osoba ne zna da je inficirano HIV-om.
Upravo je taj korak - ranog testiranja, kako na globalnom nivou, tako i u Srbiji, ključan za "iskorenjivanje" virusa HIV-a. Jednom kada se dijagnoza postavi, skoro svi odmah dobijaju terapiju i ubrzo virus putem testa krvi postaje nedetektabilan.
Stoga, prema mišljenju Miloša, cilj svih koji učestvuju u borbi - kako medicinskih radnika, aktivista, novinara - treba da bude podizanje svesti o ranom testiranju, jer se to pokazuje kao najveća prepreka u dostizanju globalnog cilja 95-95-95.
PrEP, DoxyPEP i važnost informisanosti
Jedan od važnih delova savetovanja je razgovor o prevenciji. Pored kondoma i lubrikanata, tu je i PrEP - preekspoziciona profilaksa, lek koji se uzima preventivno i koji gotovo sto odsto štiti od HIV-a, ako se uzima pravilno.
Osoba može da ga pije svakodnevno, ili po potrebi, u režimu 2+1+1. Miloš ima utisak da mnogi ne znaju kako postoji preventivna terapija koja štiti čak i bolje od kondoma - ali samo od HIV-a, ne i od drugih polno prenosivih infekcija. Što se tiče drugih polno prenosivih bolesti, kondom tu ostaje glavna zaštita.
U Srbiji je PrEP dostupan, ali nije besplatan. Da bi se kupio, potreban je lekarski izveštaj koji potvrđuje da je osoba HIV negativna i da su obavljeni svi neophodni testovi. I taj izveštaj ljudi mogu da dobiju u CheckPointu, od doktorke sa kojom sarađuju.
O dugodelujućoj, injekcionoj varijanti PrEP-a - koja se prima dva puta godišnje - zasad se uglavnom priča u kontekstu zapadne Evrope. Ali, postoji nada da će i ovaj vid prevencije i terapije postati dostupan i kod nas po pristupačnim cenama.
Postoje i druge metoda prevencije, za druge polno prenosive bolesti, o kojima javnost u Srbiji gotovo ništa ne zna - kao što je DoxyPEP. Taj pristup još uvek nije zvanično uveden u našu praksu, delom zato što mnogi lekari o njemu nisu dovoljno obavešteni.
"DoxyPEP je prevencija u vidu antibiotika, koji se uzimaju nakon potencijalnog izlaganja određenim bakterijskim polno prenosivim infekcijama," objašnjava on. Najbolje štiti od hlamidije i sifilisa, delimično od gonoreje, ali samo u 40 do 50 odsto slučajeva.
Dok slušate Miloša, shvatite da CheckPoint nije samo mesto gde se dolazi na testiranje - već i prostor u kom neko strpljivo, smireno i bez osude odgovara na pitanja za koja većina nema kome da se obrati.
I u toj borbi, svaki urađen test znači jednu malu, ali važnu pobedu.
Na koji način pozitivan rezultat menja život osobe koja se testirala?
Ukoliko je rezultat pozitivan - bilo na HIV ili neku drugu infekciju - celo savetovanje dobija novu težinu. Znatno je lakše voditi taj razgovor ako je osoba prethodno već čula da terapija za HIV i hepatitise postoji, da je delotvorna i da znači život koji se ne razlikuje bitno od života svakog drugog čoveka.
Ali, u Srbiji se često ne ostaje na medicini. Stvarnost za ljude koji žive sa ovim dijagnozama, daleko je kompleksnija.
"Najveći problem nije sam virus, već diskriminacija," objašnjava Miloš bez oklevanja. Stigma često dolazi uglavnom od porodice, radnog okruženja, ali i od zdravstvenih radnika.
Nešto o čemu danas, u 21. veku, ne bi trebali više ni da raspravljamo - iako zakon o zabrani diskriminacije jasno štiti osobe koje žive sa HIV-om, primena zakona često izostaje. U praksi, pacijenti su i dalje upućeni na dobru volju pojedinaca.
"Zakoni postoje, ali bez edukacije su prazno slovo na papiru," dodaje on. Zdravstveni radnici bi morali redovno da prolaze kroz dodatne obuke, jer mnogi od onih koji su fakultet završili pre dvadeset ili trideset godina nisu imali prilike da steknu savremena znanja iz oblasti HIV-a.
Javnost bi takođe trebala redovno da se edukuje po ovom pitanju, a mediji da izveštavaju češće o pomacima u lečenju, savremenim terapijama i značaju redovnog testiranja.
Uprkos svemu, mitove je teško iskoreniti. Još uvek postoji uverenje da "HIV pogađa samo određene grupe" - što je netačno. Virus se prenosi isključivo nezaštićenim seksualnim odnosom ili krvlju, bez obzira na identitet, orijentaciju ili stil života.
I dalje postoje iracionalni strahovi: ljudi koji izbegavaju da se rukuju, ili koji veruju da se HIV može "dobiti" u svakodnevnim situacijama, što nije moguće.
Još jedan duboko ukorenjen strah je onaj da je HIV jednako smrt. Iako savremena terapija koja faktički "neutrališe" virus HIV-a u krvi pacijenta i onemogućava dalji prenos - postoji i u Srbiji, i iako sve ovo omogućava da HIV pozitivna i HIV negativna osoba imaju potomstvo bez rizika za dete, predrasude i dalje traju.
"Mnogi i dalje ne znaju da žena koja se testira u trudnoći i odmah započne terapiju može da rodi potpuno zdravo, HIV negativno dete," kaže Miloš.
"Moramo više da pričamo o ovim stvarima. Ne samo oko 1. decembra, nego stalno. Dok ljudi ne počnu da razumeju da je to samo još jedno zdravstveno stanje, jedna hronična bolest. Kod nas, dešavalo se da stomatolozi odbiju da prime pacijenta, iako je na terapiji i nedetektabilan. To je zastrašujuće - ne samo zato što je ovo diskriminišuće, već zato što to pokazuje da o HIV-u znaju manje nego što bi morali."
Sve dok ono postoji, stigma ostaje. A sa njom i strah koji ljude sprečava da se testiraju, da se leče i da žive život bez tereta. I zato se rad udruženja poput Primusa, nastavlja iz dana u dan - sve dok testiranje ne postane rutinski izbor, a ne čin hrabrosti.
(A.C./EUpravo zato)