Evropska unija suočava se sa dubokom i strukturnom demografskom krizom, koja redefiniše političke, ekonomske i društvene prioritete za naredne decenije. Podaci koje je objavio Eurostat (20. maja) prikazuju jasnu, ali složenu sliku: stanovništvo EU blago raste, ali nezaustavljivo stari, dok trendovi rađanja i smrtnosti dodatno produbljuju neravnotežu među državama članicama. Imigracija ostaje glavni pokretač demografskog rasta.
Na dan 1. januara 2024. godine, EU je imala 449 miliona stanovnika, što je porast od 0,4 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Taj rast od 1,6 miliona ljudi uglavnom je rezultat oporavka migracionih tokova posle pandemije i dolaska ukrajinskih izbeglica koje beže od rata. Bez tog spoljnog faktora, broj stanovnika Evrope bi opadao: prirodna promena stanovništva (broj rođenih minus broj umrlih) negativna je od 2012. godine, a u 2023. je dostigla –2,6 promila.
Nemačka, Francuska, Italija, Španija i Poljska zajedno čine oko 66 odsto stanovništva Evropske unije. Međutim, demografski značaj svake zemlje varira. Dok su Španija i Francuska u proteklih dvadeset godina zabeležile značajan apsolutni rast broja stanovnika (+6,1 milion), Italija se suočava sa oštrim padom nataliteta i izraženim starenjem stanovništva.
Udeo osoba starijih od 80 godina porastao je sa 3,8 odsto u 2004. na 6,1 odsto u 2024. Istovremeno, udeo dece mlađe od 15 godina opao je sa 16,2 na 14,6 odsto, pri čemu Italija ima najniži procenat – samo 12,2 odsto. Rezultat toga je rast srednje starosti stanovništva: danas ona iznosi 44,7 godina u EU, dok je u Italiji čak 48,7 – najviše u Evropi. Samo zemlje poput Irske, Malte i Luksemburga još uvek imaju srednju starost ispod 40 godina.
Rađa se sve manje dece i to u sve kasnijem uzrastu. Stopa fertiliteta u EU pala je na 1,38 dece po ženi, što je daleko ispod granice obnavljanja stanovništva od 2,1. U Italiji je ta stopa još niža – 1,21 dete po ženi. Prosečna starost prvorotki je 29,8 godina, a u Italiji, Španiji i Irskoj prelazi 31 godinu. Broj porođaja žena starijih od 40 godina više se nego udvostručio u poslednjih dvadeset godina.
Očekivana dužina života u EU dostigla je 81,4 godine, oporavivši se nakon pada izazvanog pandemijom. Ipak, i dalje postoje velike razlike: u Italiji je jedna od najviših – 83,5 godina, dok u istočnim zemljama poput Letonije i Bugarske ne prelazi 76 godina. Žene u proseku žive 5,3 godine duže od muškaraca, iako se ta razlika postepeno smanjuje.
Raspodela stanovništva EU takođe je veoma neujednačena – kreće se od 1.766 stanovnika po km² u Malti, do svega 18 u Finskoj. Trendovi rasta se takođe znatno razlikuju: Luksemburg, Malta i Irska beleže nagli porast broja stanovnika (+48%, +41%, i +33% od 2004), dok Letonija, Bugarska i Litvanija beleže dvocifren pad.
Kada je reč o imigraciji, skoro 6 miliona ljudi se 2023. preselilo u neku zemlju EU, većinom izvan Unije. Nemačka i Španija su primile više od 40 odsto tog priliva. Prema Eurostatu, dolazak migranata postao je jedini faktor koji nadomešćuje prirodni demografski pad Evrope. Ipak, samo 1,1 milion migranata je dobilo državljanstvo neke članice EU, većinom Sirijci i Marokanci.
Ove brojke primoravaju EU da preispita svoj socijalni i ekonomski model. Starenje stanovništva opterećuje penzione i zdravstvene sisteme, dok pad nataliteta zahteva efikasnije porodične politike. U tom kontekstu, imigracija — često posmatrana kao problem — mogla bi postati dragocen strukturni resurs koji podržava tržište rada i društvenu koheziju. U svakom slučaju, demografski izazov je hitniji nego ikada. Budućnost Evrope možda će zavisiti upravo od njene sposobnosti da se prilagodi promenama u sastavu svog stanovništva.
(EUpravo zato.rs)