Silbo Gomero je zviždani oblik španskog jezika kojim se na kanarskom ostrvu La Gomera ljudi sporazumevaju vekovima. Njegov zvuk može da se čuje čak i na udaljenosti od pet kilometara.
Sam nastanak zvižduka verovatno je bio sasvim jednostavan. Zviždukom se doziva pas, upozorava saputnik, javlja da je neko stigao, a ovakvi signali koriste se širom sveta. Moguće je da je prekretnica nastupila onda kada je neko shvatio da zvižduk može da prenese mnogo više od pukog privlačenja pažnje.
Samoglasnici imaju specifičnu boju koju stvaraju rezonancije u usnoj duplji, a ta boja može da se prenese kroz visinu tona. Kada neko to shvati, može da "izzviždi" reč. Ako nauči i kako se prekidima i trajanjem tona razlikuju suglasnici, može da zviždukom izgovori čitavu rečenicu.
La Gomera i dalje čuva jedinstveni zviždani jezik
Ostrvo La Gomera, deo španskog Kanarskog arhipelaga, ovu sposobnost razvilo je do savršenstva i stvorilo nešto što se danas retko gde u svetu može čuti.
Ostrvo zauzima oko 370 kvadratnih kilometara, a najviši vrh, Alto de Garajonay, doseže 1.487 metara. Od njegovog vrha prema obali pruža se mreža dubokih klisura koje je tokom duge geološke istorije oblikovala erozija.
Naselja su nastajala tamo gde je bilo vode, uglavnom u nižim delovima klisura. Zbog toga je La Gomera vekovima funkcionisala kao skup zajednica koje su međusobno bile odvojene dubokim provalijama, udaljene jedne od drugih, ali bez lakog načina da se do njih stigne.
Rešenje koje su stanovnici ostrva razvili zove se Silbo Gomero.
Reč je o zviždanom obliku španskog jezika kojim može da se prenese praktično sve što bi inače moglo da se izgovori glasom. UNESCO ga je 2009. godine uvrstio na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa i opisao kao jedini potpuno razvijeni zviždani jezik na svetu kojim se služi velika zajednica, brojnija od 22.000 ljudi.
Sistem je istovremeno jednostavan i fascinantan.
Zvižduk može da se čuje i do pet kilometara
Zviždač oblikuje zvuk jezikom i usnama, a u zavisnosti od tehnike može da koristi jedan ili dva prsta. Dlanom se takođe može usmeravati zvižduk.
Pet španskih samoglasnika prevodi se u dva zvižduka, dok se suglasnici predstavljaju kroz četiri različita zvižduka. Razlikuju se po visini tona, ali i po tome da li je zvižduk neprekidan ili prekinut.
Čitav jezik tako je, sa fonetskog stanovišta, sveden na svega šest razlikovnih jedinica, dok ostatak nadoknađuju kontekst i uvežbano uho.
Zašto ovakav način komunikacije funkcioniše bolje od glasnog dozivanja preko klisura objasnili su stručnjaci za akustiku.
Julijen Mejer, lingvista i bioakustičar francuskog Nacionalnog centra za naučna istraživanja (CNRS), proučavao je zviždane jezike širom sveta. Kako je naveo u pregledu objavljenom 2021. godine u časopisu Annual Review of Linguistics, zvižduk koncentriše zvuk u frekvencijski opseg koji se lakše probija kroz šum lišća, vetra i vode.
Zbog toga se zviždani govor može razumeti na mnogo većoj udaljenosti nego obično dozivanje.
Prema podacima UNESCO-a i lokalnih izvora, poruka poslata preko klisure može da stigne čak pet kilometara daleko.
Nekada se zviždukom prenosilo gotovo sve
Poreklo ove prakse povezuje se sa starosedelačkim stanovništvom Kanarskih ostrva koje je na njima živelo pre dolaska Španaca.
Kada je arhipelag u 15. veku ušao u sastav kastiljanske sfere, zviždani sistem je sačuvao svoju strukturu, ali je umesto prvobitnog jezika počeo da se koristi za prenošenje španskog.
Zviždukom se govorilo o stoci, vremenu, dolasku brodova, smrti u porodici ili požaru.
Mejer je u svojim istraživanjima dokumentovao brojne zviždane jezike širom sveta, od jezika naroda Mazateka u Meksiku do jezika koji se koriste u udaljenim delovima Azije i Okeanije. Silbo Gomero zato nije samo neobičnost jednog ostrva, već deo mnogo šire ljudske prakse.
Ipak, tokom 20. veka ovaj drevni način komunikacije zamalo je nestao.
Izgradnja puteva skratila je udaljenosti, telefon je preuzeo ulogu sredstva za komunikaciju, a masovno iseljavanje odnelo je čitavu generaciju ljudi koji su svakodnevno koristili zviždani jezik.
Preokret je došao zahvaljujući starijim stanovnicima ostrva, koji su tražili dozvolu da mlađe generacije besplatno i dobrovoljno podučavaju ovoj veštini. Inicijativu su potom preuzela roditeljska udruženja i proširila je na škole.
Godine 1999. Silbo Gomero postao je deo obaveznog nastavnog programa u osnovnim i srednjim školama na La Gomeri, nakon nekoliko godina vanškolske nastave.
Nauka otkrila kako mozak "čuje" zviždani jezik
Silbo je potom iz oblasti etnografije ušao i u svet neurologije.
Tim Manuela Kareirasa sa Univerziteta La Laguna okupio je 2005. godine deset ispitanika i podvrgao ih snimanju magnetnom rezonancom kako bi utvrdio koji delovi mozga se aktiviraju dok slušaju zviždani govor.
Pet učesnika govorilo je Silbo Gomero, dok su ostali znali samo španski.
Svi su slušali iste zviždane rečenice.
Kod ispitanika koji su poznavali Silbo aktivirala su se područja mozga koja se inače uključuju kada čovek sluša govor. Kod onih koji nisu poznavali zviždani jezik nije zabeležena ista aktivnost u oblastima zaduženim za obradu jezika, jer zvižduk nisu prepoznavali kao jezičku poruku.
Rezultati istraživanja objavljeni su u časopisu Nature u januaru 2005. godine.
Ovo otkriće bilo je važno jer je pokazalo kako mozak odlučuje šta zapravo čuje.
Isti zvuk za jednu osobu može biti samo zvižduk, dok ga druga osoba prepoznaje kao kompletnu rečenicu, sve zavisi od toga da li poznaje sistem u kojem je poruka kodirana.
Istraživanje je pokazalo da jezički centri u mozgu mogu da obrađuju jezik u različitim oblicima: od govora, preko pokreta ruku u znakovnom jeziku, pa sve do zvižduka koji putuje preko klisure.
Danas se na La Gomeri Silbo uči u učionicama, koristi na svečanostima, verskim događajima i javnim predstavljanjima. Pojedini stočari još uvek zviždukom šalju poruke preko klisura.
Zvuk krene sa jednog kraja ostrva, pređe prazninu između strmih padina i na drugoj strani stigne kao rečenica.
(M.A./EUpravo zato/putnikofer.hr)