Postoje filmovi koje pogledate, ocenite i zaboravite. A postoje i oni posle kojih snažan utisak nastavi da vas prati dugo nakon što izađete iz bioskopa. Odiseja Kristofera Nolana pripada ovoj drugoj grupi.
Mi smo ga pogledali i jasno nam je zašto je oko filma napravljen toliki hajp.
Nolan je uzeo jedno od najstarijih književnih dela koje čovečanstvo poznaje - Homerovu Odiseju i pretvorio ga u spektakl kakav se danas retko viđa na velikom platnu.
U glavnoj ulozi je Met Dejmon kao Odisej, a oko njega su Tom Holand, En Hatavej, Robert Patinson, Zendaja, Šarliz Teron i Lupita Njongo. Film je sniman širom sveta i, što je posebno važno, u celosti je snimljen IMAX filmskim kamerama.
Ali ispod čudovišta, brodova, bogova, bitaka i spektakularnih pejzaža krije se priča koja je mnogo jednostavnija: šta čovek mora da izgubi da bi shvatio šta mu je zaista važno?
Zašto je Odiseja postala toliki fenomen?
Prvi razlog je, naravno, Nolan.
Posle Openhajmera, reditelja više nije potrebno posebno predstavljati publici. Njegovo ime danas funkcioniše gotovo kao filmski žanr. Kada Nolan snima film, publika očekuje da će dobiti nešto što nije napravljeno prvenstveno za gledanje kod kuće.
Drugi razlog je sama priča.
Odiseja nije samo avantura o čoveku koji pokušava da se vrati kući posle rata. To je priča o iskušenju, krivici, vernosti, porodici, moći i posledicama odluka. Homerov junak može da bude star gotovo 3.000 godina, ali pitanja koja postavlja i dalje su ista: Koliko smo spremni da žrtvujemo zarad pobede? Može li se čovek vratiti kući ako se u međuvremenu promenio? I šta se događa kada junak više ne može da razlikuje slavu od sopstvene propasti?
Treći razlog je osećaj da se pred publikom događa nešto "veliko". I to ne samo marketinški. IMAX je od početka bio jedan od glavnih elemenata promocije, a film je oborio rekorde ovog formata već tokom prvog vikenda prikazivanja.
Šta su zapravo IMAX kamere i zašto je to važno?
Ovo je deo priče koji često ostane sakriven iza marketinške parole "snimljeno za IMAX".
IMAX filmska kamera koristi znatno veći filmski format od standardnog 35-milimetarskog filma. Veća površina filmskog kadra omogućava više detalja, veću rezoluciju i izuzetno široku, odnosno visoku sliku kada se film prikazuje u odgovarajućem IMAX formatu.
Kod Odiseje stvar ide još dalje: svaki kadar filma snimljen je IMAX filmskim kamerama, a produkcija je koristila i novu generaciju IMAX kamere, uz posebno razvijeno kućište koje je omogućilo snimanje dijaloga sa sinhronizovanim zvukom.
Film je snimljen na oko 2,1 milion stopa filmske trake, što dovoljno govori o tome koliko je Nolan insistirao na fizičkom, analognom formatu. Na IMAX 70mm projekcijama pojedine scene mogu da budu prikazane u odnosu stranica 1,43:1, što znači da slika zauzima znatno veći deo ekrana nego u klasičnom bioskopskom formatu.
Drugim rečima, IMAX ovde nije samo "veći ekran". Ideja je da gledalac ima osećaj da nije ispred slike, već unutar nje.
A to je posebno važno za film čija je priča puna mora, oluja, ogromnih pejzaža, bitaka i mitoloških bića.
A šta je "Zevsov zakon"?
Ovo je možda najvažniji pojam za razumevanje Nolanove Odiseje.
Zevsov zakon nije zakon u savremenom smislu, niti postoji neki antički zakonik koji se tako doslovno zove. Nolan ga koristi kao naziv za drevni grčki princip poznat kao ksenija (xenia) - svetu obavezu gostoprimstva između domaćina i gosta.
Pravilo je jednostavno: kada stranac dođe na tvoja vrata, moraš da mu pružiš zaštitu, hranu i poštovanje. Zauzvrat, gost ima obavezu da poštuje domaćina i njegova pravila.
Zašto je to bilo toliko važno?
Zato što su stari Grci verovali da bogovi mogu da se pojave među ljudima prerušeni u obične putnike. Zato nikada niste mogli sa sigurnošću da znate koga ste upravo pustili u kuću.
U Homerovom svetu Zevs je zaštitnik stranaca i putnika, pa kršenje gostoprimstva nije samo nepristojnost, ono predstavlja narušavanje božanskog poretka.
Nolan od ovog drevnog pravila pravi moralnu kičmu filma, i upravo tu Odiseja prestaje da bude samo priča o putovanju.
Šta nas je film naučio?
Možda najvažnija lekcija filma glasi: pobeda ne znači ništa ako na putu do nje izgubimo ono zbog čega smo uopšte krenuli.
Odisej je ratnik koji želi da pobedi. Ali pobeda u Troji ima cenu. On koristi prevaru i nasilje, a posledice njegovih odluka ne nestaju kada rat bude završen.
Nolan tako priču o čoveku koji se vraća kući pretvara u priču o čoveku koji mora da se suoči sa sopstvenim postupcima. Zevsov zakon u tom smislu postaje mnogo širi od gostoprimstva. On govori o poverenju. O tome šta se događa kada društvo prestane da veruje da postoje pravila koja važe za sve.
I tu je film iznenađujuće savremen.
Danas možda nemamo Zevsov zakon, ali imamo isti problem: šta se događa kada pobeda postane važnija od časti, kada cilj opravdava svako sredstvo i kada druge ljude počnemo da posmatramo samo kao prepreke sopstvenim ambicijama?
Nolanova poruka je prilično surova: svaka odluka ima cenu, čak i kada pobedimo.
Zašto je Lupita Njongo izazvala toliko pažnje?
Lupita Njongo igra Helenu Trojansku i Klitemnestru, dve sestre, i upravo je njeno pojavljivanje u ulozi Helene izazvalo ogromnu raspravu na internetu.
Razlog nije bio samo glumački.
Helena je u antičkoj tradiciji predstavljena kao žena izuzetne lepote, "najlepša žena na svetu", a njeno ime vezano je za priču o Trojanskom ratu. Kada je objavljeno da će je igrati tamnoputa glumica, deo publike pokrenuo je raspravu o tome kako bi Helena "trebalo" da izgleda. Rasprava je prerasla u rasističke napade na Njongo, a u nju su se uključili i pojedini poznati korisnici društvenih mreža.
Njongo je, međutim, odbila da se upusti u tu raspravu.
Njena suštinska poruka bila je da je reč o mitološkoj priči, a da je mnogo zanimljivije pitanje ko je Helena kao lik, šta se nalazi iza njene lepote i kakvu ulogu ona ima u priči.
I upravo je tu zanimljiva Nolanova odluka.
Jer ako Helenu posmatramo samo kao "najlepšu ženu na svetu", onda se čitava priča o Trojanskom ratu svodi na njeno lice. Ako je, međutim, posmatramo kao stvarnu osobu unutar mita, ženu čiji život određuju muškarci, rat, politika, požuda i moć, onda postaje mnogo zanimljiviji lik.
Njongo je zato izazvala pažnju i pre premijere, ali je njen izbor istovremeno otvorio jedno mnogo ozbiljnije pitanje: da li se mit mora doslovno rekonstruisati ili umetnik ima pravo da ga ponovo zamisli?
Nolan je očigledno izabrao ovo drugo.
"Odiseja" je zapravo priča o povratku
Najveća ironija je u tome što je Odisej najveći deo filma fizički udaljen od onoga što želi.
On želi da se vrati kući. A što je duže odsutan, sve više postaje jasno da kuća nije samo mesto. Itaka je porodica. Penelopa. Sin Telemah. Identitet. Sećanje na čoveka koji je bio pre rata. Zato je Odiseja mnogo više od filma o preživljavanju.
To je priča o tome da se čovek može vratiti na isto mesto, ali da ne može očekivati da će tamo zateći istog sebe, i možda je upravo zbog toga Homerova priča preživela skoro 3.000 godina.
Čudovišta se menjaju. Bogovi se menjaju. Tehnologija se menja. Ratovi se menjaju, ali čovek koji pokušava da pronađe put nazad do sebe ostaje isti.
Zašto ovaj film vredi gledati u bioskopu?
Zato što je Odiseja napravljena sa idejom da bude događaj, a ne samo sadržaj.
Nolan je od početka insistirao na velikom platnu, praktičnim efektima i IMAX formatu. Film je već na prvom vikendu ostvario rekordnih 52 miliona dolara prihoda u IMAX bioskopima širom sveta.
Ali možda je najvažnije nešto drugo.
U vremenu kada sve više filmova izgleda kao da su napravljeni za ekran telefona, Nolan je napravio film koji traži da sednete u mrak, ostavite telefon i gledate.
Odiseja nas zato podseća na nešto što je filmska industrija pomalo zaboravila: bioskop nije samo mesto gde gledamo film. Bioskop je deo filma.
Kada se svetla ugase, ekran postane ogroman, a pred vama se pojavi more, oluja ili čovek koji se posle deset godina rata konačno približava svom domu, shvatite zašto je Nolan toliko insistirao da se ova priča ne samo gleda, već da se potpuno doživi - kao da ste s druge strane platna.
(M.A./EUpravo zato)