Srbija se već duže vreme suočava sa izazovom koji može da se podvede pod koncept "zaglavljene države". U osnovi, zaglavljena država može se definisati kao država čija određujuća osobina postaje nemogućnost, ili možda, nevoljnost njenog vođstva da se oslobodi statusa quo. Međutim, suština ovog koncepta prevazilazi ideju obične stagnacije. Ona obuhvata:
- Odsustvo jasne i odlučujuće vizije gde vođstvo vidi državu u budućnosti. U ovom kontekstu, "budućnost" označava vremenski okvir koji nadilazi kratkotočni fokus na nekoliko godina, već označava krajnji cilj ili zamišljenu "sudbinu" države.
- Reformama, ako ih uopšte ima, nedostaje koherentna i dobro definisana agenda, što doprinosi njihovoj dvosmislenosti. U takvim slučajevima, reforme koje se preduzimaju često se sprovode samo radi stvaranja slike da vođstvo aktivno reaguje na neposredne brige građana, umesto kao deo šire vizije.
- Postojanje konstantne društvene percepcije zaglavljenosti kao jedine izvesnosti. U društvu postoji percepcija da se ne može predvideti gde će zemlja biti u narednih pet do deset godina, a kamoli za nekoliko decenija. To, zauzvrat, stvara osećaj apatije, odnosno okruženje koje produbljuje osećaj zamora, nezadovoljstva i beznadežnosti.
Iako je u osnovi pesimističan, ovaj koncept takođe služi kao poziv na akciju, zahtevajući kolektivnu pažnju i napore kako bi se pomoglo dotičnim državama da prevaziđu svoje (samonametnute) izazove. Koncept se na slučaju Srbije primenjuje na trostruk način.
1. Zvanično, pristupanje EU predstavlja strateški prioritet Srbije. Međutim, stvarnost oslikava drugačiju sliku. Do sada, Evropska komisija, zajedno sa Evropskim parlamentom i državama članicama, kontinuirano je upozoravala na antievropsku i evroskeptičnu retoriku najviših zvaničnika u Srbiji. Prema tome, Srbija neretko deluje u smeru suprotnom od onog koji bi se očekivao od zemlje koja teži pristupanju Uniji.
2. Iako se zaista preduzimaju određene reforme koje EU snažno podržava, poput ustavnih amandmana ili reformi medijskih zakona, te promene (čak i ako su normativno pozitivne) verovatno neće imati značajan uticaj na terenu. U takvoj situaciji, transformacija političkog i društvenog pejzaža – izvorni cilj procesa pristupanja kako ga vidi EU – izostaće zbog nespremnosti države da promeni status quo.
3. Istraživanja javnog mnjenja kontinuirano pokazuju da prosta većina građana ne veruje da će Srbija ikada postati članica EU. Građani ostaju bez podsticaja da se snažno i energično angažuju u promeni statusa quo, pod uticajem uverenja da, bez obzira na njihove napore, takav status ne može biti izmenjen.
Sa ova tri problema, u državi poput Srbije gde je budućnost neizvesna, samo jedna neosporna izvesnost izbija u prvi plan: uporan osećaj zaglavljenosti. Ovo održava postojeće probleme i produbljuje nepoverenje u domaće aktere, kao i u proces evropskih integracija.
Put ka prevazilaženju statusa quo je dostižan
Iako put ka prevazilaženju ovog statusa nije lak, on je ipak dostižan. Srbija mora prepoznati da proces evropskih integracija nije samo tehnički zadatak već i duboka društvena transformacija koja zahteva posvećenost svih segmenata društva. Ovo je prilika ne samo za ekonomski i politički napredak već i za izgradnju društva koje se temelji na pravdi, jednakosti i solidarnosti – vrednostima koje su u srži Evropske unije.
Sada kada se otvoreno govori da Crna Gore može postati 28. država članica Unije '28. godine, pravi je trenutak da i Srbija okrene novi list. Da bi se Srbija izvukla iz statusa "zaglavljene države" i približila članstvu u EU, neophodno je preduzeti konkretne korake, poput sledećih:
1. Jasna i odlučna vizija evropske budućnosti
Prvi korak ka prevazilaženju statusa "zaglavljene države" jeste definisanje jasne i odlučne vizije budućnosti Srbije unutar EU. Ova vizija treba da bude više od formalne izjave; ona mora biti integrisana u sve aspekte državne politike. Vlast mora demonstrirati nepokolebljivu posvećenost evropskim vrednostima i standardima, što će građanima pružiti jasan pravac i podstaći poverenje u proces evropskih integracija. U takvoj situaciji, svi ministri moraju imati proevropsku agendu, bez izuzetka, jer će se, u suprotnom, građani i dalje kolebati oko dugoročne perspektive Srbije.
2. Objektivna komunikacija o pristupnom procesu
Uvezano sa prvim korakom, jasna komunikacija o procesu evropskih integracija od suštinskog je značaja za izgradnju poverenja građana. To je do sada evidentno nedostajalo, što predstavlja glavni razlog zbog kojeg većina građana nije svesna u kojoj meri i na koje načine je EU do sada bila od pomoći Srbiji. Kako bi došlo do promene, neophodno je da vlast redovno informiše javnost o koristima procesa pristupanja EU, kao i o obavezama koje Srbija mora ispuniti da bi postala članica. Ova komunikacija treba da bude zasnovana na činjenicama i lišena politizacije, kako bi građani stekli realnu sliku o tome šta članstvo u EU donosi i šta se od njih očekuje.
3. Temeljna implementacija Reformske agende
Uz jasniju komunikaciju, neophodno je i konkretno delovati, odnosno "zavući rukave" i demonstrirati posvećenost toj viziji članstva u Uniji kroz sprovođenje suštinskih reformi. Važno je imati na umu da su reforme srž pristupnog procesa EU. Demokratske vrednosti čine temelje na kojima se Unija zasniva i stoga se isti standardi očekuju i od država kandidata.
S obzirom na to da je Srbija nedavno usvojila svoju Reformsku agendu kao deo Plana rasta za Zapadni Balkan, ključno je da se dogovoreni reformski targeti dosledno i adekvatno implementiraju. Ako Srbija ostane privržena usvojenom planu sveobuhvatnih reformi, ne samo da će imati priliku da "otključa" dodatne fondove, već će takođe steći naklonost u samoj Uniji i unaprediti percepciju o sebi.
4. Približavanje spoljnopolitičkoj viziji EU
Pored sprovođenja reformi, jedan od ključnih zahteva za članstvo u EU jeste spoljnopolitičko usklađivanje sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Unije. Imajući u vidu komplikovan odnos Srbije prema partnerima sa Istoka, nije realno očekivati da će Srbija preko noći promeniti svoju spoljnu politiku. Ipak, neophodno je da Srbija pokaže jasnu opredeljenost kroz postepeno usklađivanje svojih spoljnopolitičkih poteza sa EU, uključujući stavove o globalnim pitanjima i sankcijama.
Činjenica da je Srbija do sada na različite načine pomagala Ukrajini, kao i da je sarađivala sa Unijom na sprečavanju zaobilaženja sankcija preko svoje teritorije, predstavlja pozitivan signal. Međutim, u predstojećem periodu neophodno je napraviti dodatne korake u ovom pravcu. Kako bi klasteri počeli da se otvaraju, a poglavlja zatvaraju, dalji napredak u spoljnopolitičkom usaglašavanju biće od suštinske važnosti.
5. Aktivnije uključivanje civilnog društva kao partnera
Proces evropskih integracija nije zadatak isključivo Vlade; on zahteva aktivno učešće celokupnog društva. Civilno društvo odnosno nevladine organizacije, akademska zajednica i građani treba da budu uključeni u reformski proces kroz konsultacije, javne rasprave i zajedničke inicijative. Iako je civilno društvo, na primer, konsultovano prilikom izrade Reformske agende, taj proces je sproveden na način koji nije omogućio dublji i značajniji doprinos koji bi mogao suštinski uticati na sadržaj samog dokumenta. Saradnja sa civilnim društvom ne bi smela biti predmet formalnog ispunjavanja obaveza, već integralni deo evropskih integracija. S obzirom na dosadašnji odnos nepoverenja vlasti prema civilnom sektoru, koji je često bio zasnovan na antagonizmu, neophodno je da se u tom pogledu napravi odlučan zaokret.
6. Ukazivati poštovanje prema svim institucijama i članicama EU
Ne treba zaboraviti da se politika proširenja EU zasniva na načelu jednoglasnosti država članica u Savetu EU. Osim toga, pored podrške Evropske komisije, na kraju procesa neophodno je dobiti i zeleno svetlo od Evropskog parlamenta kako bi se članstvo ostvarilo. Međutim, do sada je bilo očigledno da vlast u Srbiji nije ravnopravno tretirala države članice i institucije EU. Na primer, zvaničnici Hrvatske, a u poslednje vreme i Estonije, često su bili meta otvorenih napada.
Proces evropskih integracija nije zadatak isključivo Vlade; on zahteva aktivno učešće celokupnog društva.
Takođe, Evropski parlament je neretko bio predmet kritika, što se intenziviralo nakon što je hrvatski evroparlamentarac Tonino Picula imenovan za izvestioca za Srbiju. Uvrede koje stižu iz Beograda na račun pomenutih institucija i članica EU predstavljaju ponašanje koje nije primereno za jednu državu kandidata. Čak i ako Srbija uspešno sprovede sve reforme, pojedine članice mogu odlučiti da ulože veto samo zbog narušenih odnosa uzrokovanih uvredama i neprimerenim ophođenjem. Kako bi se izbegle dalje neprijatnosti i rizici za proces evropskih integracija, sve članice i institucije EU moraju se tretirati s jednakim poštovanjem, bez obzira na eventualne nesuglasice.
7. Zahtevati pristup institucijama EU
Srbija ima priliku da, kroz postepeno ili fazno pristupanje, iskoristi prednosti bliže integracije sa Evropskom unijom i pre formalnog članstva, čime može maksimalizovati koristi iz pretpristupnog procesa. U tom kontekstu, Srbija bi trebalo da razvije inicijativu i zatraži od Unije i njenih institucija da otvore vrata za širu saradnju kako se Srbija bude približavala članstvu. Konkretno, Srbija bi mogla da predloži mehanizme koji bi joj omogućili učestvovanje u većem broju tela i radnih grupa Unije, naravno bez prava odlučivanja, ali s ciljem sticanja iskustva i unapređenja svog imidža. Kroz neposredno i konstruktivno učešće u institucijama EU, Srbija bi mogla da demonstrira da je kredibilan partner i da ostvarivanjem članstva može pružiti značajnu dodatnu vrednost u jačanju Evropske unije. Kako bi ovaj cilj bio ostvaren, neophodna je jasna i strateški osmišljena inicijativa od strane Srbije, koja bi – u idealnom slučaju – bila usklađena i sa drugim državama kandidatima.
8. Delima reafirmisati 2027. kao godinu ispunjenja svih obaveza
Za razliku od Srbije, Evropska komisija je u svom najnovijem Paketu proširenja podržala godine koje su Crna Gora i Albanija nominovale za zatvaranje pregovora – Podgorica je postavila cilj za 2026. godinu, dok je Tirana za 2027. godinu. Iako su vlasti u Srbiji u prethodnom periodu javno isticale nameru da se u potpunosti usaglase sa pravnim tekovinama EU do kraja 2027. godine, to nije bilo dovoljno da bi Evropska komisija pružila podršku za konkretan vremenski okvir. Time je Srbija izgubila status predvodnika u pregovorima, ustupivši to mesto Albaniji, koja, zajedno sa Crnom Gorom, ubrzanim tempom napreduje ka članstvu.
Razlog za zaostajanje Srbije leži u pogrešnom shvatanju da je pristupni proces sveden isključivo na pravno usaglašavanje. Međutim, on podrazumeva i spoljnopolitičko usaglašavanje, kao i rešavanje drugih ključnih pitanja, posebno normalizaciju odnosa sa Prištinom. Bez rešavanja ovih problema, pravno usaglašavanje ostaje nedovoljno za značajan napredak. Kako Srbija ne bi propustila brzi voz, od prvorazrednog značaja će biti da dokaže institucijama i članicama EU da zaista planira da okonča pregovore do 2027. godine, a ne samo da se usaglasi sa pravnim tekovinama.
Prevazilaženje statusa "zaglavljene države" je izazovan ali ne i nemoguć zadatak. Prilika za postizanje ovog cilja leži upravo u iskorišćavanju trenutnog momentuma proširenja koji nesumnjivo postoji. Crna Gora, kao i druge države kandidati, ovaj momentum koristi na pravi način, ostvarujući značajan napredak ka svom članstvu u Uniji. Srbija, s druge strane, mora hitno prepoznati ovu priliku i povući konkretne poteze kako bi se uključila u taj talas brzih promena. Kroz sprovođenje suštinskih reformi, rešavanje ključnih spoljnopolitičkih pitanja, razrešavanje odnosa u komšiluku i unapređenje odnosa sa EU institucijama i državama članicama, Srbija može povratiti lidersku poziciju među zemljama kandidatima. To zahteva jasno definisanu strategiju, snažnu političku volju i mobilizaciju celokupnog društva kako bi se zajednički radilo na ostvarivanju cilja članstva u EU.