Imuni sistem ima zadatak da štiti organizam od infekcija i drugih štetnih uticaja. Kod autoimunih bolesti dolazi do poremećaja u kom imuni sistem greškom napada sopstvene ćelije i tkiva. Posledice zavise od bolesti i organa koji su zahvaćeni, od kože i zglobova, preko štitaste žlezde i creva, do bubrega, mozga i drugih organa.
Prema podacima američke Nacionalne medicinske biblioteke, postoji više od 80 autoimunih bolesti, a njihovi simptomi često se preklapaju sa simptomima drugih oboljenja. Zbog toga postavljanje dijagnoze može da bude dug i složen proces.
Čekanje na dijganozu
Koliko taj proces može da traje pokazuje sistematski pregled objavljen 2025. godine u časopisu Rheumatology, koji je obuhvatio 25 studija o faktorima povezanim sa kašnjenjem dijagnoze i lečenja sistemskog eritemskog lupusa.
Raspon vremena od pojave simptoma do dijagnoze iznosila je 18 meseci. U analiziranim studijama, oko trećine odraslih pacijenata dobilo je dijagnozu nakon tri ili više godina.
Među preprekama najčešće su navedene: pogrešne dijagnoze, nedovoljno brzo upućivanje specijalisti, nedovoljno poznavanje bolesti i potreba da pacijent konsultuje više lekara.
Ovi rezultati odnose se na lupus i ne mogu se automatski primeniti na sve autoimune bolesti. Ipak, pokazuju koliko je put do tačne dijagnoze dug čak i kada pacijent već ima simptome koji ukazuju na hronično oboljenje.
Šta se događa dok pacijent čeka?
Kašnjenje dijagnoze ne znači da će svaki pacijent pretrpeti trajne posledice. Međutim, kod bolesti koje izazivaju dugotrajnu ili nekontrolisanu upalu, odlaganje odgovarajućeg lečenja povećava rizik od komplikacija.
Kod lupusa, na primer, bolest može da zahvati bubrege, nervni sistem, pluća i srce. Kod reumatoidnog artritisa, dugotrajna upala dovodi do oštećenja zglobova. Kod autoimunih bolesti štitaste žlezde, posledice uključuju poremećaje funkcije ovog organa, dok kod dijabetesa tipa 1 nedostatak odgovarajućeg lečenja dovodi do komplikacija koje mogu da budu životno ugrožavajuće.
Zbog toga je važno da se bolest prepozna na vreme i započne odgovarajuća terapija pre nego što nastanu ozbiljnija oštećenja. Američki Nacionalni institut za zdravlje ističe da rano postavljanje dijagnoze i početak lečenja pomaže u sprečavanju težih posledica.
Zašto je lekarima teško da utvrde dijagnozu?
Ne postoji jedan univerzalni test kojim se mogu otkriti sve autoimune bolesti. Dijagnostika se zasniva na razgovoru sa pacijentom, pregledu, istoriji simptoma, laboratorijskim analizama i kada je potrebno, dodatnim ispitivanjima.
Pojedini testovi ukazuju na zapaljenje ili prisustvo autoantitela, ali se njihovi rezultati moraju tumačiti u kontekstu simptoma i drugih nalaza. Pozitivan rezultat sam po sebi ne znači nužno da osoba ima autoimunu bolest, kao što ni pojedini negativni nalazi ne isključuju svaku mogućnost oboljenja.
Upravo zato je važno da se dijagnostički postupak vodi ciljano, uz odgovarajuće specijaliste i praćenje razvoja simptoma.
Umor, bolovi u mišićima i zglobovima, osipi ili probavne tegobe same po sebi ne znače da osoba ima autoimunu bolest. Međutim, ako simptomi traju, ponavljaju se, pogoršavaju ili se javljaju zajedno sa drugim tegobama, važno je porazgovarati sa lekarom.
Pacijenti mogu da zabeleže kada su se simptomi prvi put pojavili, koliko traju, šta ih pogoršava i da li postoje slična oboljenja u porodici. Takve informacije olakšavaju procenu i pomažu lekaru da odluči o daljim ispitivanjima.
(EUpravo zato)