Gotovo dve hiljade godina nakon što je erupcija Vezuva zatrpala Pompeju nanosima vrelog pepela i kamenja, arheolozi su konačno uspeli da vrate identitet jednog od njenih najpoznatijih stanovnika.
Mediku beži ka kapiji?
Gotovo da nema osobe koja ne zna priču o Pompeji, iako se naučnici i dalje spore kog tačno datuma je došlo do erupcije - Arheološki park Pompeja, danas nam pruža jedinstvene nalaze. Ti nalazi, zamrznuti u vremenu, pomogli su generacijama naučnika da rekonstruišu antičku prošlost sa neverovatnom preciznošću.
Danas sa savremenim tehnologijama oni idu korak dalje, nova analiza sprovedena na lokalitetu fokusirala se na jednu od žrtava otkrivenih još 1961. godine u oblasti poznatoj kao "Vrt begunaca" (ital. Orto dei Fuggiaschi).
Mestu gde je otkriveno četrnaest ljudi koje je sustigao smrtonosni piroklastični tok dok su pokušavali da napuste grad. Decenijama je unutar gipsanog odlivka jednog tela ostao skriven mali predmet čiji značaj do sada niko nije mogao precizno da utvrdi.
Tek zahvaljujući savremenim tehnologijama, CT skenerima, rendgenskim snimcima i trodimenzionalnim rekonstrukcijama uz pomoć veštačke inteligencije, istraživači su uspeli da "zavire" unutar odlivka, a da ga ne oštete. Ono što su pronašli, promenilo je čitavu priču o tom čoveku.
Ispostavilo se da su se unutar male kutije, vekovima nalazili bronzani i srebrni novčići, metalni instrumenti nalik hirurškim alatima i kamena pločica koja se u antičkom Rimu koristila za pripremu lekovitih supstanci. Sve ukazuje na to da je muškarac bio medicus, tj. lekar u rimskom svetu.
Ovo sada među arheolozima otvara nova pitanja, i preispituje ulogu tog čoveka u poslednjim trenucima grada. Da li je on bežao ili je pokušavao da pomogne drugima, ili možda oboje?
Direktor Arheološkog parka Pompeje, Gabriel Cuhtrigel, izjavio je da otkriće predstavlja "mali, ali značajan trag o ljudskosti" usred jedne od najvećih katastrofa antičkog sveta.
Danas, skoro dva milenijuma kasnije, Pompeja više nije samo priča o smrti. Svako novo otkriće vraća glas ljudima koji su nestali u pepelu, trgovcima, robovima, vojnicima, pa čak i čitavim porodicama.
Šta su bile poslednji misli medikusa, nikada nećemo moći da saznamo ali sada bar znamo da je jedan čovek pre više od dva milenijuma u pokušaju da se dokopa Porta Nocera, kapije grada u kom je živeo i radio, svoje poslednje trenutke delio sa još 13 žrtava prirodne katastrofe i razmišljamo da li je u sve bio upletn i čin hrabrosti - da se pomoć onima kojima je najpotrebnija, ne uskrati čak i kada je vlastiti život u pitanju?
(EUpravo zato/arkeonews)