Na samom kraju uskih, kamenih ulica starog grada Antib, tamo gde se bedemi naglo otvaraju ka moru, stoji zamak koji više liči na stražara nego na muzej.
Pikasov muzej ili Šato Grimaldi nije mesto koje se samo obilazi, to je prostor koji se polako upija, kao svetlost Mediterana koja se razliva po njegovim zidovima.
Već pri prvom koraku unutra, imate utisak da ste zakoračili u vreme koje se nije sasvim završilo.
Masivni kameni zidovi zamka Grimadi, podignutog još u srednjem veku na temeljima antičkog grada, nose slojeve istorije, od grčkih i rimskih vremena, preko plemićkih porodica, pa sve do dana kada je ovde stigao Pablo Pikaso.
A onda more. Uvek prisutno, kroz prozore, sa terasa, iz svakog ugla.
Zato i nije teško zamisliti slikara kako stoji upravo tu, gledajući isto plavetnilo koje i danas obuzima posetioce.
Kako je sve počelo?
Priča o muzeju zapravo počinje jednim kratkim boravkom.
Godine 1946, Pikaso je dobio priliku da koristi prostor zamka kao atelje. Ostao je svega nekoliko meseci, ali je za to vreme radio gotovo opsesivno.
Nastalo je više desetina dela, a kada je odlazio, jednostavno ih je ostavio gradu.
Taj gest dao je ovom mestu nešto što retko koji muzej ima: autentičnost.
Ovo nije zbirka koja je kasnije prikupljana, ovo je prostor u kojem su dela nastajala.
Ovo nije običan niti klasičan muzej
Šetnja kroz sale zato deluje drugačije.
Nema klasične muzejske distance.
Slike, crteži i keramika deluju kao da su samo privremeno odloženi, kao da će se umetnik svakog časa vratiti.
Tu su i njegova čuvena dela iz tog perioda, poput "Radosti života", prožeta svetlošću i energijom Mediterana.
Najimpresivniji trenutak dolazi neočekivano, kada izađete na terasu.
Skulpture stoje na vetru, okrenute ka zgradi ili ka moru, a horizont briše granicu između umetnosti i pejzaža.
U tom trenutku postaje jasno da ovaj muzej nije samo o Pikasu, već o vezi između umetnika i mesta.
Jer Antib nije bio slučajna stanica.
Svetlost juga Francuske, mirisi soli i borova, ritam luke.. sve to ušlo je u njegove slike. Možda je upravo zato ovaj muzej poseban, jer ovde ne gledate samo umetnost, već i njen izvor.
Danas se u muzeju čuva više od 240 njegovih radova, slika, crteža, skulptura i keramike, uz povremene izložbe koje dodatno osvetljavaju njegov opus.
Ali brojke su ovde najmanje važne.
Važniji je osećaj da ste u prostoru gde se umetnost nije samo izlagala, već živela, i gde su zidovi upijali boje, a prozori svetlost koja je menjala sve.
Savremena i moderna umetnost
Pored dela Pabla Pikasa, muzej ima i ozbiljnu kolekciju moderne i savremene umetnosti.
Pablo Pikaso je jedan od najplodnijih i najuticajnijih umetnika 20. veka, koji je tokom života stvorio više od 13 500 slika, 100 000 grafika, 34 000 ilustracija za knjige i stvorio oko 300 skulptura, prema Ginisovoj knjizi rekorda. Njegov buran privatni život često je bio podjednako intrigantan kao i njegova umetnost. Ženio se dva puta, imao brojne ljubavne veze, a otac je četvoro dece, među kojima i ćerke Palome Pikaso, koju je dobio u poznim godinama. U Antib je prvi put stigao sa umetnicom Dorom Mar, ali je jedno od svojih najinspirativnijih stvaralačkih razdoblja proveo sa Fransoa Gilot i kasnije sa Žaklin Rok, koja mu je ostala životna saputnica do smrti 8. aprila 1973. godine.
Ona je počela da se formira još pedesetih godina i stalno se dopunjavala poklonima i otkupima.
Tu možete da vidite radove umetnika kao što su Nikolas de Stael, koji je takođe živeo i stvarao u Antibu, zatim tu su Joan Miróa, Hans Hartung ili dela Ane-Eve Bergman.
Ova dela nisu tu slučajno, ona prave dijalog sa Pikasovim radom i pokazuju kako je Mediteran uticao na čitavu generaciju umetnika.
I dok napuštate ovo impozantno zdanje, niz stepenice koje vode nazad u uske ulice starog grada, teško je otresti se utiska da niste bili u muzeju, već u ateljeu u kome je nekada nastajala magija i srećni ste što ste, makar na kratko, bili deo te čarolije.
(M.A./EUpravo zato)