Petro Hurin je pre 40 godina otišao da čisti područje Černobilja nakon najteže nuklearne nesreće koja je zadesila svet, a od tada njegovo zdravlje nije bilo isto.
On je bio jedan od stotina hiljada tzv. likvidatora koji su imali zadatak da saniraju područje nakon eksplozije u reaktoru broj četiri nuklearne elektrane u Černobilju u Ukrajini. Tog 26. aprila 1986. oblaci radioaktivnog materijala raširili su se Evropom.
Trideset jedan radnik je poginuo neposredno nakon nesreće, uglavnom od trovanja radijacijom, a među njima je bilo vatrogasaca i radnika elektrane.
Hiljade drugih su kasnije preminuli od bolesti povezanih sa zračenjem, poput raka, iako ukupan broj žrtava nije moguće tačno utvrditi kao ni efekte po zdravlje koji su nastali zbog nuklearne havarije.
U to vreme, gospodin Hurin je radio za firmu koja je obezbeđivala bagere i građevinska vozila, a u junu 1986. je poslat u černobiljsku Zonu isključenja. Od 40 ljudi koje je njegova kompanija poslala, danas je, kako kaže, živo samo pet.
"Nijedan nije dobrog zdravlja", rekao je Hurin (76).
Sovjetske vlasti su nastojale da prikriju razmere katastrofe, odbijajući da otkažu prvomajsku paradu u Kijevu, udaljenom oko 100 kilometara.
Hurin je rekao da su neke njegove kolege nabavile lekarska uverenja kako bi izbegle odlazak u Černobilj, ali da je on bio spreman da pomogne.
"Shvatio sam da, koliko god moj doprinos bio mali, radim svoj deo da ukrotim ovu atomsku zver", rekao je.
Glavobolje, bol u grudima, krvarenje
Radeći smene od po 12 sati, Hurin je bagerom utovarivao suvi beton pomešan sa olovom, dopreman rečnim baržama, na kamione za transport do reaktora. Tamo se izgradio ogroman sarkofag koji je trebalo da zadrži radijaciju.
"Prašina je bila strašna. Pola sata biste radili sa respiratorom, a on bi na kraju bio braon boje", opisao je.
Posle četiri dana je počeo da oseća ozbiljne simptome poput glavobolja, bolova u grudima, krvarenja i metalnog ukusa u grlu. Lekari su ga zbrinuli, ali je posle još jedne smene jedva mogao da hoda. Mislio je da mu je ostao jedva dan života.
"Odveli su me u bolnicu i prvo su mi uradili analizu krvi. Izboli su mi sve prste i izašla je bleda tečnost, ali ne i krv", objasnio je Hurin za Reuters.
Prema njegovim rečima, sovjetski lekari su odbili da postave dijagnozu radijacione bolesti, što navodno tada nije bilo dozvoljeno. Umesto toga, rečeno mu je da ima vegetativno-vaskularnu distoniju, nervni poremećaj koji se često povezuje sa stresom.
Pre nesreće, Hurin nikada nije otvarao bolovanje, ali je nakon toga proveo oko sedam meseci po bolnicama, gde je često išao na transfuzije krvi.
Dijagnostikovani su mu anemija, često povezana sa trovanjem radijacijom, angina pektoris, pankreatitis i niz drugih oboljenja.
Uprkos svemu, Hurin živi "dugo". Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, prosečan životni vek muškaraca u Ukrajini iznosio je 66 godina 2021. godine.
Penzionisani Hurin danas živi sa suprugom Olgom u centralnoj Ukrajini, u Čerkaškoj oblasti. Iako ima zdravstvene probleme, i dalje svira bajan, vrstu harmonike, i piše pesme i poeziju.
Bori se da dobije posebnu invalidsku penziju za "likvidatore" nekadašnje nuklearne katastrofe.
Još jedna katastrofa pogodila je njegovu domovinu 2022, kada je Rusija napala Ukrajinu.
Nakon što je njegova ćerka otišla da radi u Evropi, Hurin i njegova supruga odgajali su unuka Andrija od njegove četvrte godine. Kada je počeo rat 2022, Andrij je napustio posao u Grčkoj i otiša na ratište gde je izgubio život.
"Ostavio je sve iza sebe i došao da brani Ukrajinu", rekao je Hurin stojeći pored spomenika posvećenog unuku.
"Na Andrija stalno mislimo", poručio je Hurin.
(EUpravo zato/Reuters)